Milovan Glišić (62), predsednik brigadira u Rakovici, priča kako je sve izgledalo nekada
Dok mladi širom Srbije Praznik rada proslavljaju uglavnom uz roštilj i piće, stariji pokušavaju da se tome prilagode, jer za njih je taj dan - kad su oni bili mladi, pre 40, 50 godina - bio sasvim drugačiji.
Milovan Glišić (62), član upravnog odbora Saveza udruženja omladinskih radnih akcija Srbije i predsednik brigadira u Rakovici, ispričao nam je kako je sve izgledalo nekada. Konkretno, ove godine, on će biti na obali Dunava u Grockoj s prijateljima koje je stekao na radnim akcijama. Biće i roštilja, razume se, ali će Praznik rada biti radan, Milovan će uređivati plac.
Baš kao nekada. Druženje i rad. Setno se, u razgovoru za Kurir, priseća kako je tada izgledao ovaj praznik.
Tri bitna elementa
- U doba kada sam bio mlad, Prvi maj bio je prefiks radnih ljudi. Taj dan bio je trenutak kada se nešto završavalo i obeležavalo. Tada se nisu radile akcije, ali se njihov uspeh proslavljao raznim svečanim skupovima i paradama. Prvi maj, kao takav, imao je simbol borbe radnika za njihova radnička prava. Ljudi su se radovali priznanjima za najbolje radnike, svečanim skupovima u preduzećima okićenim državnom zastavom, a ne jelu i piću. To nas je krasilo. Ko nije išao na svečanosti, išao je u sela kod roditelja i pomagao, na primer u polju - kaže Milovan i podseća da je "podmladak tada tačno znao za šta se bori".
- Osam sati odmora, osam sati zabave, osam sati rada - to je bio bitan element te borbe radnika Prvog maja. Da svaki radnik ima to. Borilo se za neka prava, ali su se ona s vremenom i globalnim promenama izgubila - kaže on i dodaje da je svako tih sedamdesetih i osamdesetih imao potrebu da se pokaže.
Kolektivni osećaj
- U to vreme je u velikoj meri vladao kolektivni osećaj da svojim radom doprineseš celini u kojoj živiš. Zato su toliko bile popularne radne akcije. Da, kada se okreneš i pogledaš u neku sazidanu zgradu, znaš da je ona delom i tvoja zasluga. Ljudi su imali iskrenu želju da nešto urade, da ostave svoj pečat. Prvi maj nije imao politički, već životni karakter. Ne kažem da danas ne treba da se druži i roštilja, treba se družiti, ali i osmisliti nešto korisno i kreativno za rad tog dana - priča Milovan i objašnjava šta se sve radilo na radnim akcijama nekada.
- Neke fabrike napravili su brigadiri, na primer "Ivo Lola Ribar" u Železniku. Novi Beograd kao metropola počeo je da nastaje uz pomoć brigadira. Gradile su se pruge, putevi, hidroelektrana, pošumljavale su se neke planine koje su danas atraktivne turističke destinacije i sve to dobrovoljno. Radnim akcijama i Ada Ciganlija dobila je izgled kakav danas ima, a dešavalo se da mladi ljudi, voljni da pokažu koliko su vredni, odu, na primer, u neku republiku SFRJ gde je bio zemljotres i pomažu na raščišćavanju - priča Milovan i tvrdi da tim mladim ljudima nikad ništa nije bilo teško.
- Suština akcija na koje su se mladi masovno prijavljivali, sem rada i sticanja znanja, bilo je druženje, upoznavanje ljudi iz cele SFRJ i muzika koja nas je spajala. Pevalo se i kad se išlo na rad, i dok se radilo, i dok se vraćalo sa rada. Ništa im nije bilo mučno, a budili su se u četiri ujutro i u deset uveče već su spavali. Radili su 13-14 časova, nakon čega se sve svodilo na društvene aktivnosti - priseća se brigadir Glišić.
Suzana Trajković