Nikola Lunić, kapetan bojnog broda u penziji i bivši vojni izaslanik u Londonu, i Božidar Forca, general-major u penziji, bivši načelnik uprave za strateško planiranje, odgovarali su na ista pitanja Kurira.
Ovo su odgovori Nikole Lunića:
1 - Nije bilo nikakvog iznenađenja, o čemu govori činjenica da sam mesec dana pre agresije Rusije javno izneo stav o očekivanom napadu. To se moglo već tada pretpostaviti s obzirom na intenziviranje hibridnih dejstava, koncentraciju snaga, složenu logističku operaciju i, naravno, propagandnu aktivnost. Paralelno s takvim pripremama, Kremlj je aktivirao i diplomatski pritisak koji je osporavao suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine. U tom kontekstu, sve je bilo jasno za objektivne posmatrače. Samo za one nesavesne nosioce javne reči u Srbiji koji su radili po zadatku ili iz interesa, i tako svesno ili nesvesno preuzimali ratnu propagandnu retoriku Moskve, Zapad je bio u histeriji i nije bilo govora o bilo kakvom napadu. Takav rečnik su licemerno kapitalizovali u predizbornoj kampanji, a narodu servirali neistine i zablude.
2 - Politički planovi Moskve su očigledno bili zasnovani na pogrešnim obaveštajnim procenama. Rusija je u prva dva meseca pokazala da nije sposobna za moderno ratovanje bazirano na konceptu disperzije, inicijative i decentralizovane komande. Prva faza rata je karakteristična po maksimalističkim, ali neostvarivim ciljevima, dok su u drugoj fazi ti ciljevi prekomponovani i operativno realniji. Ipak, bez obzira na to što su ukrajinske ofanzivne sposobnosti limitirane, moral u ruskoj vojsci je problematičan jer odražava socio-ekonomske nejednakosti i delom etničke raznolikosti koje direktno utiču na društvenu diferencijaciju. Prelivanjem društvenih problema na rusku vojsku, pobeda je neostvariva u uslovima kad Ukrajinci sanjaju slobodu, a Rusi se zajedno s nacističkim simbolima tetoviranim plaćenicima Vagnera bore za imaginarnu denacifikaciju.
3 - Ključni događaji svakog rata su slike ratnih zločina, razaranja, izbeglištva i dečjih suza koje bole svakog normalnog posmatrača. Upravo zbog takvih slika je neshvatljiva navijačka strast pojedinaca, koji, uprkos definisanom nacionalnom interesu Srbije, agituju i propagiraju interese Rusije. Srbija je svoj stav o podršci teritorijalnom integritetu Ukrajine jasno iznela glasanjem na GS UN i nakon toga ne bi trebalo da imamo otklon predstavnika vlasti od takve politike.
U vojnom kontekstu, impresija je da je ruska vojska uspela da uništi mit o svojoj nepobedivosti. Potapanje raketne krstarice „Moskva“ predstavlja upravo simboličnu akciju kraja takvog mita. I upravo zbog takve vojne neefikasnosti, svet se suočava s presedanom nuklearnih pretnji i strahom od kraha civilizacije.
4 - U ovom trenutku, nije realan direktan sukob NATO i Rusije. Ipak, treba shvatiti da je svet u ratu, bez obzira na to što nema direktnih sukoba ili konvencionalne percepcije rata izvan ukrajinskih granica. Osim ekonomskog rata, sukob se dešava u sajber-prostoru i elektromagnetskom spektru, u propagandnoj i obaveštajnoj oblasti, u logističkoj funkciji i snabdevanju. Bez obzira na aktuelnu supremaciju vojne moći, Rusija može doživeti poraz u Ukrajini u dugoročnom kontekstu. Međutim, ruska vojska ne sme doživeti poniženje, posebno ne na tlu Rusije, jer bi to moglo predstavljati preloman trenutak za upotrebu strateških nuklearnih potencijala.
5 - Nivo razaranja i broj žrtava predstavljaju svakim danom sve veću opstrukciju mirovnom dogovoru. Uz podršku Zapada, Kijev neće biti spreman na značajne koncesije kako bi došao do mira, dok Moskva percipira da mora osvojiti teritoriju kako bi proglasila pobedu. Najverovatniji (a možda i najpoželjniji za čovečanstvo) jeste scenario dugotrajnog zamrznutog konflikta, koji će predstavljati samo pripremu za konačni obračun. U situaciji međunarodne izolacije, ruska perspektiva pobede i održivost dugotrajnog sukoba izgledaju sumorno.
6 - Ne očekuje nas nova podela sveta - ona se upravo dešava. Na primeru Nemačke, koja je već odlučila da poveća izdvajanja za odbranu na preko 2% BND i tako uskoro postane treća vojna sila sveta, vidimo da se evropska bezbednosna arhitektura menja. I druge zemlje Evrope će povećati vojna izdvajanja, tako da EU neće biti ista kao pre.
Na Dalekom istoku se Japan sprema da ukine ustavna ograničenja svojim „Samoodbrambenim oružanim snagama“, te da postanu samo „Oružane snage“ uz veća izdvajanja.
U takvom globalnom geopolitičkom pozicioniranju, Srbija ultimativno mora slediti svoj interes, održivu budućnost i perspektivu stabilnosti, a to može isključivo kroz pouzdane i predvidljive regionalne odnose. U ovakvim globalnim previranjima alternativa nije fiktivna neutralnost ili virtuelno balansiranje spoljne politike, što bi možda bilo održivo u mirnodopskim uslovima.
Orijentacija Srbije mora biti jednoznačna i eksplicitna jer je geopolitika uslovljava da se opredeli. U suprotnom se lako može desiti da dovedemo u pitanje opstanak države i nacije, jer nas iskustvo uči da na Balkanu nikad nije bilo teško fabrikovati razloge za rat ukoliko to odgovara moćnim zemljama. Vreme je da Srbija prestane da bude zarobljena u svojim porazima, jer jednostavno ne može sebi da dozvoli da izgubi niti jednu bitku, a posebno ne rat. Društvo mora biti okrenuto napred, ka budućnosti, mladosti, perspektivi, makar to podrazumevalo i pokoju emotivnu suzu.
Kurir.rs/Andrej Mlakar