POKOLJ U ČIKAGU: Teška borba za osmočasovno radno vreme! Sve je počelo u Americi
Nemilosrdna eksploatacija radnika obeležila je ceo 19. vek. Za ponižavajuće niske nadnice radili su obično po 12, a bilo je slučajeva da poslodavci traže da na poslu ostaju i 18 sati! Štrajkovi su bili česti, ali neefikasni...
Kad su radnici u Kanadi 1884. uspeli da se izbore za osmočasovno radno vreme, njihova braća po siromaštvu u SAD iznela su zahtev da se takav usvoji i u SAD. Ostavili su i rok - 1. maj 1896. godine.
Povorka
Pošto traženi zakon nije donet, na istoku SAD tada je otpočeo štrajk u kojem je učestvovalo između 300.000 i pola miliona radnika. Protest je nastavljen i narednih dana, pa je 4. maja u Čikagu, po kišnom danu, u povorci bilo između 600 i 3.000 ljudi. Atmosfera je bila ispunjena napetošću jer je prethodnog dana policija pucala na štrajkače ispred jedne fabrike i ubila dvoje, a prema nekim izvorima i šestoro radnika.
Pred kraj protesta, koji je protekao bez incidenata, dok se masa razilazila sa Trga žitne berze, policija je iznenada izvršila juriš na masu. U tom trenutku, neko je iz gomile prema policiji u napadu bacio snop štapina dinamita sa upaljenim fitiljem. Nakon toga policija je otvorila paljbu. Od prvog plotuna pala su četvorica štrajkača, a nakon petominutne vatre na asfaltu je ostalo pedesetak ubijenih.
U istrazi koja je usledila policija je uhapsila sedmoricu anarhista jer su „svojim zapaljivim govorima podstakli nepoznatog počinioca da baci bombu”. Ova sedmorica osuđena su na smrt i obešena, a onaj ko je bacio bombu nikad nije uhvaćen. Istoričari su docnije utvrdili da je reč o policijskom provokatoru, nekom Rudolfu Šnaubelu, koji je ubrzo posle masakra pobegao iz SAD.
Na stogodišnjicu Francuske revolucije, čiji je moto bio „Sloboda, jednakost, bratstvo”, godine 1889. u Parizu, na prvom kongresu Druge radničke internacionale, jednoglasno je odlučeno da se od 1890. godine svakog 1. maja mirnim šetnjama obeležava sećanje na čikaški pokolj. Ubrzo je crveni karanfil, simbol krvi prolivene u Čikagu, postao sveopšti simbol radničkog bunta
Posle Oktobarske revolucije 1917. godine, Prvi maj je postao državni praznik u SSSR, a potom i u drugim komunističkim državama. Prva kapitalistička zemlja koja je Prvi maj usvojila kao državni praznik bila je Hitlerova Nemačka, a da bi izbegli povezivanje s komunizmom, radnici u SAD Prvi maj zamenili su za prvi ponedeljak u septembru, kada slave svoj Praznik rada.
Kako bi sačuvala svoje pozicije u radničkim masama, Katolička crkva je 1. maj proglasila za Dan Svetog Josipa Radnika.
Danas je ovaj praznik u bivšim komunističkim zemljama zaboravljen, ali u Italiji i Francuskoj ne propuštaju da organizuju proteste na ovaj dan.
Velike vatre
U Jugoslaviji je Prvi maj bio državni praznik koji se slavio dva dana. Običaj je bio da se ide na prvomajski uranak: rano ujutru na dan praznika odlazilo se u prirodu i tamo se provodio dan, u sportskim aktivnostima i raspaljivanju roštilja ili ražnja.
U nekim krajevima veče uoči Prvog maja na brdima iznad naseljenih mesta paljene su velike vatre, a okupljeni, mahom mladi, vikali su odozgo: „Živeo Prvi maj!”.
Ova parola, koja se obavezno izvikivala otegnuto, čula se nadaleko...
OBELEŽAVANJE PRAZNIKA RADA U ISTRI 1920. GODINE
KRVAVI PRVI MAJ U PULI: PLOTUN UBIO SEDMORO RADNIKA
U godinama posle Prvog svetskog rata, koji je za sobom ostavio milione mrtvih i velika materijalna razaranja, nastupila je svetska ekonomska kriza. Mase su bile nezadovoljne postojećim društvenim sistemima, pa revolucije kakva je već bila izvedena u Rusiji 1917. nisu izgledale nemoguće.
U strahu od pobunjenih radnika, vlasti evropskih država donosile su zakone kojima je popravljan položaj siromašnih, ali su vodile i aktivnu antikomunističku politiku. Velika Britanija i Švedska uvele su strogu kontrolu stranaca, Francuska, Španija, Čehoslovačka, Mađarska, Poljska, Italija... masovno su hapsile i proterivale komuniste, Rumunija, Bugarska i Grčka stavile su ih van zakona...
Uspesi komunista
I u Kraljevini Jugoslaviji, posle velikog uspeha komunista na izborima 1920, vlada je započela akciju za uništenje komunističkog pokreta. Marta 1920. na opštinskim izborima u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji i Crnoj Gori komunisti su dobili apsolutnu ili relativnu većinu u nizu gradova (Zagreb, Slavonski Brod, Karlovac, Split, Vukovar, Podgorica, Petrovac na Moru...), dok su avgusta 1920. na opštinskim izborima u Srbiji i Makedoniji komunisti pobedili u 37 opština (Beograd, Niš, Leskovac, Šabac, Valjevo, Kragujevac, Skoplje, Prilep...). Vlast je reagovala poništavanjem izbora ili suspendovanjem izabranih komunističkih odbornika, a u nekim mestima i njihovim hapšenjem. Suspendovana je i nova uprava u Beogradu, gde je komunista Filip Filipović bio izabran za gradonačelnika.
Komunistički odbornici bili su pozvani u gradsku skupštinu, pod izgovorom da treba da se obavi primopredaja vlasti. Umesto činovnika, u svim kancelarijama su za stolovima sedeli policajci, a Filipoviću i drugovima uručeno je rešenje o suspenziji koje su morali da potpišu. Bilo im je dozvoljeno da zgradu skupštine napuste samo svi zajedno...
U aprilu 1920. je počeo generalni štrajk železničara protiv koga je vlast upotrebila vojsku, pa je čitav sistem železnice bio stavljen pod vojnu upravu. Istog meseca, vojska i žandarmerija ugušile su štrajk u slovenačkom rudniku mrkog uglja Trbovlje, i ubili 13 i ranila 40 radnika.
Proslava 1. maja 1920. bila je zabranjena.
S druge strane granice, prema Italiji, u Puli, u Istri, koja se tada nalazila u sastavu Italije, održana je proslava radničkog praznika koja će u istoriji biti poznata kao „krvavi Prvi maj”.
Generalni štrajk
Radnici Pule poznati su po svojoj borbenosti i klasnoj svesti. Policija im je posle dužeg pregovaranja dozvolila da održe govor na gradskoj pijaci, a kretanje praznične povorke ograničila je na dve ulice. Kordon vojske sa četvoro blindiranih kola blokirao je glavnu ulicu, i tu je došlo do prvih čarki s demonstrantima. Počela je tuča, demonstranti su koristili štapove. Nekoliko se popelo na krovove kuća i odozgo vojsku gađalo crepovima. Tada je izdato naređenje da vojska puca u masu. Plotun je ubio sedam radnika, a na pločniku je ostalo 126 ranjenika.
Radnici su mrtve preneli u prostorije sindikalne organizacije, a tri dana kasnije obavljena je sahrana. Sanduci pokriveni crvenim zastavama proneti su kroz grad. Kad je povorka stigla do mesta gde su poginuli, mrtvi su spušteni na pločnik, a radnički orkestar zasvirao je „Internacionalu”...
U znak protesta zbog poginulih i ranjenih radnika, sutradan je proglašen generalni štrajk u celoj Istri.
Momčilo Petrović