KOŠTANA BANOVIĆ PREDSTAVLJA NOVI FILM: Priča o čulnom razumevanju religije koja prati živote 15 mladih monahinja u manastiru
Film “Ruku mojeju” sarajevske rediteljke i scenaristkinje Koštane Banović, prati živote petnaest mladih i visokoobrazovanih monahinja u manastiru, kroz njihovo svakodnevno delanje. Priča pokušava da pruži čulno razumevanje religije.
-Film se ne bavi toliko moralnošću institucije religije, koliko njenim materijalnim praksama i čulnim iskustvima. Reč je o ukusu, mirisu, zvuku, boji i dodiru, kao i o razumevanju religije koja se živi u telu i kroz njega. Film vidim kao poroznu membranu, a gledalac će time biti dirnut - priča Koštana Banović, multidisciplinarna umetnica i filmska autorka iz Utrehta, čija su ostvarenja višestruko nagrađivana na međunarodnim filmskim festivalima u Roterdamu i Jihlavi.
Kako ste došli do teme koju ste obradili u projektu?
- Ovo je tema koja me zanima izvesno vreme i koju sam već obrađivala i u drugim radovima. Cilj filma je transcendirati jezik kao dominantnu i objektivnu komunikacijsku metodu. Ne želim zarobiti svet rečima, već se prepuštam “drugim” oblicima znanja, kroz telesnosna i čulna iskustva.
Šta ste prvo pomislili kada ste videli svakodnevni život tih monahinja
- Motivacija za ovaj projekat potiče iz ranog detinjstva. U mom odrastanju, u bivšoj Jugoslaviji, nije bilo mesta za religiju ali sam zahvaljujući svojoj baki, odrastala uz njenu magiju. Povremeno me je krišom vodila na bogosluženja, znajući da moji roditelji to neće odobriti. Sećam se mnoštva ljudi, obučenih u divna odela a posebno svešteničkih odeždi ukrašenih zlatnim nitima, mirisa tamjana, lepote ikona, bogoslužbenih pesama, ukusa kuvanog ovsa, nežnog žamora ljudi koji se mole, sjaja sveća, svetlosnih zraka koji probijaju kroz male, okrugle prozore i pojedinaca koji su glumili scenografiju. Osećala sam se kako sam povezana sa drugima, sa okruženjem i sama sobom i “razumela“ nešto fundamentalno u vezi sa ovim svetom, a da o tome ništa ne “znam“. To me je veoma privlačilo i nastavilo da me intrigira, iako sam odrasla u generaciji koja je zapravo mislila da “nije učinjeno” da se vera shvati ozbiljno. Jedna stvar mi je postajala jasnija a to je da se religiozno iskustvo često pokaže kao fizičko ili čulno iskustvo. Počela sam da se pitam da li je verovanje toliko vezano za “ideju“, nije li mnogo više o telu, o svim senzacijama koje nam dolaze kroz ono što vidimo, čujemo, okusimo, dodirnemo i mirišemo…
Kako ste skupljali građu o ovoj temi?
- Za sve svoje filmske projekte se služim antropološkom metodom “field work”, pa mi je važno da provedem vreme i živim u zajednici koja me inspirisala za rad. U periodu od sedam godina sam redovno bila u manastiru, i sa njima delila svakodnevni život. Ovaj film je vezan za moj raniji rad a tiče se lokacija i verskih zajednica koje karakterizira određeni stepen izolovanosti. Na filmu sam radila punih devet godina. Oko sedam godina sam snimala i redovno provodila vreme u manastiru a zadnje dve godine sam radila na montaži.
Da Ii su monahinje videle vaš projekat i kako su ga komentarisale?
-Film se upravo završava. Susret sa monahinjama će biti iduće nedelje jer želim da ga pogledamo zajedno. Nisam sigurna da li će im se film svideti. Ovo je moje lično gledanje na ovu temu, i tražila sam trenutke koji su meni važni, lepi i čarobni, i u tome se razlikujem od monahinja. Ja se nisam koncentrisala na religiozne obrede i molitve, jer takvog materijala i filmova već ima u velikim količinama.
Posle međunarodne premijere na Beldocsu, kakvi su vam planovi?
- Film će verovatno putovati po festivalima. Očekujem i drugu nacionalnu premijeru u Utrehtu, na festivalu Holandskog filma (Festival of Dutch Film), gde su prikazani i svi drugi moji filmovi. Trenutno živim na relaciji Bosna i Hercegovina - Holandija. Nakon ovog filma se, pre svega, nameravam odmoriti a onda ću raditi na video instalaciji. Pošto sam skupljala materijal za ovaj film više od sedam godina i mogla sam upotrebiti samo deo za isti, ima tu još dosta materijala koji je prikladan za video instalaciju. U formi instalacije na nekoliko ekrana (različitih dimenzija) je moguće postići istovremenost radnji, koja se izgubi u "time line-u" filma.
(Kurir.rs)
Bonus video: