OVA EPIDEMIJA UNIŠTAVA VELIKE GRADOVE SAD: Bela kuća traži milijarde USD za pomoć Ukrajini, ali ko će spasiti hiljade beskućnika!
Dok Bela kuća traži odobrenje Kongresa SAD za slanje pomoći Ukrajini vredne milijarde dolara, velike gradove SAD uništavaju naselja beskućnika. Ali zašto toliko ljudi 'živi loše'?, analizira portal Vik.
Koliko je beskućnika?
Teško je sa sigurnošću utvrditi, ali u januaru 2020. više od 580.000 ljudi bili su beskućnici u SAD makar jedne noći, a procenjuje se da je 226.000 njih spavalo napolju, u automobilima ili u napuštenim zgradama. Brojke za 2021. ukazuju na smanjenje broja beskućnika za 8 procenata, iako to može biti pogrešno: pandemija je odložila ili suspendovala broj od 400 zajednica koje prijavljuju podatke Odeljenju za stanovanje i urbani razvoj. Tokom vrhunca pandemije, Centri za kontrolu i prevenciju bolesti savetovali su da se ne razbijaju kampovi za beskućnike iz straha da bi raspršivanje ljudi proširilo koronu, a gradovi poput Dalasa, Sijetla i Portlanda, Oregon, zabeležili su dvocifreni rast broja naselja pod šatorima.
U Njujorku od 2.300 do 5.000 ljudi živi na ulici, a 45.000 u skloništima. U San Francisku, skoro 1 procenat gradske populacije od 875.000 je beskućnik. Gradonačelnik London Brid proglasio je vanredno stanje u okrugu Tenderloin prošlog decembra, nakon što je postao zatrpan ljudskim izmetom i korišćenim špricevima. "Previše ljudi je razbacano po našim ulicama", rekao je Brid, dodajući da je beskućništvo "uništilo naš grad".
Zašto ljudi postaju beskućnici?
Razlozi su različiti, ali se izdvaja nekoliko uobičajenih faktora. Jedna je mentalna bolest: deinstitucionalizacija i ukidanje psihijatrijske nege prethodili su naglim porastom beskućništva 1980-ih. Do 2015. godine, jedna četvrtina svih beskućnika je patila od ozbiljnog mentalnog poremećaja kao što je šizofrenija. Upotreba droga i alkohola je takođe često faktor: više od trećine stanovnika skloništa za beskućnike bori se sa poremećajima zavisnosti. Ali istraživači kažu da ne treba potcenjivati ulogu ekonomskih faktora — posebno cene i dostupnosti stanovanja.
Mnogi gradovi su videli da su troškovi stanovanja naglo porasli, a studija Zilou iz 2018. pokazala je da beskućništvo raste svuda gde ljudi moraju da daju više od 32 odsto svog prihoda za iznajmljivanje stana. Siromaštvo može pokrenuti silaznu spiralu nasilja u porodici, hapšenja, zatvaranja i deložacije, što zauzvrat dovodi do upotrebe droga i psihičkog stresa. „Vi doživljavate ono što oni doživljavaju“, rekao je pastor Vejn Voker, koji vodi misiju za beskućnike u Dalasu, „a takođe ćete imati problema sa mentalnim zdravljem“.
Kakav je efekat imala korona?
Kako su zatvorena preduzeća povećala stopu nezaposlenosti blizu 15 odsto u aprilu 2020. godine, savezne i lokalne vlade su se mobilisale da spreče eksponencijalni porast beskućništva. Trilioni troškova pomoći pomogli su u finansiranju 11-mesečnog moratorijuma na iseljenje i dozvolili da teško pogođeni gradovi i države smeste beskućnike u novoprazne motele. Poremećaji zbog korone pogoršali su još jednu krizu: epidemiju opioida. U San Francisku se smrtnost među beskućnicima udvostručila 2020. godine, od kojih se 82 odsto predoziralo.
Kako gradovi reaguju?
Kao odgovor na sve veći negodovanje javnosti, mnogi gradovi su se vratili da čiste kampove beskućnika. Nacionalna koalicija za beskućnike izveštava da najmanje 65 zajednica sada kriminalizuje ili sistematski uklanja kampove za beskućnike. Gradonačelnik Njujorka Erik Adams nedavno je obećao da će ukloniti oko 1.000 ljudi koji u suštini žive u metrou, a policija je očistila više od 300 kampova na otvorenom u roku od mesec dana. Ali mnogi koji odluče da "žive grubo" odbijaju da se smeste sa stotinama drugih u skloništa nalik barakama, gde su krađe, zaraza vaškama i sukobi uobičajeni.
Neki sada navode i strah od zaraze koronom. Zagovornici beskućnika tvrde da meterije samo prebacuju beskućnike okolo i rezultiraju gubitkom njihovih stvari; sa toliko gradova bez skloništa i psihijatrijskih kreveta, rekao je Bill Johnson iz Nacionalne asocijacije policijskih organizacija, "zatvor postaje podrazumevani".
Šta još može da se uradi?
Neke države, poput Alabame, Vašingtona i Teksasa, pojašnjavaju svoje zakone o prisilnoj obavezi da bi olakšali hospitalizaciju ljudi sa ozbiljnim mentalnim bolestima. Druge države, uz pomoć milionskih fondova za pomoć pandemiji, usvojile su pristup „stanovanje na prvom mestu“, koji daje prioritet stavljanju ljudi pod krov pre nego što se pozabave pitanjima kao što su mentalne bolesti i zavisnost. Desetine zajednica "male kuće", neke zasnovane na Portlandu, Oregon's Digniti Village, pružaju prelazno stanovanje sa većom privatnošću nego tradicionalna skloništa. Od 2007. godine, SAD su dodale više od 373.000 jedinica „stalnog smeštaja za podršku“, za šta je studija objavljena u medicinskom časopisu Lanset pokazala da je 90 odsto efikasna u sprečavanju budućeg beskućništva. „Bolje se lečite kada imate vrata koja možete zaključati“, rekla je Gejl Gilman iz neprofitne organizacije All Home sa sedištem u San Francisku. Ali potrebno je milionska ulaganja lokalnih samouprava da obezbede besplatno stanovanje za hiljade ljudi koji se bore, a mnogi zagovornici tvrde da svako dugoročno rešenje mora da uključuje tržišne podsticaje za izgradnju pristupačnijeg i jeftinijeg stanovanja. Sklanjanje ljudi sa ulice „potreban je dosledan, intenzivan napor“, rekao je gradonačelnik San Dijega Tod Glorija. „Ova kriza nije nastala preko noći i neće se rešiti preko noći.
Nevolje Golden Stejta
Kalifornija, koja ima neke od najskupljih stanova u zemlji, procenjuje se da ima više od 25 odsto beskućnika u zemlji. Oko 70 posto beskućnika u državi živi na otvorenom, a ne u skloništima, a u januaru 2020., savezna anketa je pokazala da je 70 posto prijavilo da je po prvi put beskućnik. Državni pružaoci usluga za beskućnike pomogli su 91.000 ljudi da se presele u stalni smeštaj 2020. godine, a prošlog jula guverner Gevin Njusom potpisao je zakon za 12 milijardi dolara za rešavanje problema beskućnika.
Ali država je već potrošila 13 milijardi dolara na problem u prethodne tri godine, a u iscrpljujućem revizorskom izveštaju prošlog februara okrivljuje se za nedostatak vidljivih rezultata zapetljana, nekoordinisana birokratija. U okrugu Los Anđeles, neprofitna organizacija Ekonomskog okruglog stola očekuje da će broj beskućnika porasti sa 66.000 početkom 2020. na skoro 90.000 sledeće godine, a kvartovi kao što je Venice Bič su prepuni šatorskih naselja. „Propali smo u toliko mnogo pogleda“, rekao je advokat Teo Henderson, Anđeleno koji je nekada živeo na ulici. "Postoje porodice sa decom koje žive u automobilima. Ima starih i nemoćnih na ulicama. Sada je mračno vreme".
Kurir.rs/Week