OPOZICIJA UDARA ŽESTOKO NA RUSIJU: Pre izbora ni reč nisu rekli protiv Putina, sada MOLE ZA SANKCIJE!
Za one koji nisu bili na času, da prepričamo poučnu pričicu iz čitanke: nađu se škorpija i žaba na obali, namerne da pređu reku. Pošto ne ume da pliva, škorpija zamoli žabu da je prenese, ali ova se nećka, boji se, uješće je škorpija.
- Neću, majke mi! - zakune se otrovni insekt... i žaba pristane.
Zaplivaju tako, i negde na sredini, tamo gde je voda najdublja, škorpija u žabina leđa zarije otrovnu bodlju!
- Zašto, kad ćeš i sama stradati? - zavapi žaba poslednjom snagom pre nego što, paralisana, potone na dno.
- Šta mogu, takva mi je priroda! Više od svega želim da vidim kako ti stradaš! - odgovori crni insekt... i udavi se i on.
Čemu nas uči ova basna?
Uči nas da su neke stvari na ovom svetu večne. Mentalitet srpske opozicije, na primer.
Jer, čitaoci će svakako uočiti sličnost između situacije opisane u čitanci i ponašanja Vučićevih političkih protivnika ovih dana, dok se na Srbiju vrši pritisak da se udalji od Rusije.
Zluradost je stara srpska reč kojom se opisuje stanje opozicije dok evropski izaslanici i državnici Vučiću zavrću uši, ruke i reproduktivne organe.
- Još! Još! Jače! Neka boli - dahće opozicija, oni u ekstazi, dok mediji u njihovom vlasništvu objavljuju da više nema „sedenja na dve stolice“, „da je Vučić sateran u ćošak“, „da mu ističe vreme za odluku“... i slično.
- Vučić ostaje bez ruskog gasa! - seire, kao da će samo Jajinci biti isključeni sa mreže.
Srpski jezik, inače, ima niz izraza kojim se zluradost izražava: od „krčag ide na vodu dok se ne razbije“, preko „ničija nije gorela do zore“ do „prošla baba s kolačima“... Srbi ih mrmljaju sebi u bradu kad nisu u prilici - zbog straha, dabome - da do kraja pojačaju muziku na radiju dok komšija s one strane plota gleda šta da radi s crknutom kravom. Takav smo narod, bogata imaginacija nam je u genima... iako opozicija pokazuje izvesnu skučenost u izrazu. Što joj ne smeta da, dok osluškuje reakcije iz Brisela i Vašingtona, doživljava najveće zadovoljstvo koje obučenog čoveka može da snađe.
U neku ruku, za to se može imati razumevanje: Vučić ih je toliko puta - i tako ubedljivo - porazio na izborima da ih svaka njegova neprilika lansira u stanje ekstaze. A pozicija između čekića i nakovnja, u kojoj se predsednik Srbije zbog rata u Ukrajini nalazi sada, takva je da svi oni koji se smatraju Vučićevim protivnicima luče kubike serotonina. Mrlje na košulji ispod pazuha nisu im od znoja, već od hormona sreće!
Čujemo pitanje: Pa šta? U čemu je problem?
Problem je u logici.
Jer, nije pritisnut samo Vučić, pritisnuta je cela Srbija. Posledice priklanjanja jednoj ili drugoj strani u ovom svetskom sukobu imaće snagu zemljotresa i osetiće ih svi građani, bez obzira na političko opredeljenje... I nije za to kriv Vučić, već su tako podeljene karte u ovom velikom licemernom svetu.
Likovanje što je „Vučić izložen pritiscima“ je likovanje škorpije ispod čijih nogu tone žaba...
Ali basne su toliko popularne i traju toliko dugo baš zato što nikad neće nestati onaj soj ljudi koji treba da uči iz njih.
N. N.