U trenutku kada započinjem našu današnju kolumnu, dakle u petak oko 9.30 AM, Visoko Obraćanje naciji je još uvek u budućnosti. Sutra će biti prošlost, pa ću osvrt na (pretpostavljam) dramatičnu govoranciju napisati prekosutra, u svetu nedelju, a vi ćete ga čitati u ponedeljak. Šta da se radi. Štampani mediji beznadežno kasne za događajima, koji, opet, prestižu sami sebe. Time Warp, šta drugo reći.
Neizvesnost je golema. Rusodupeljupci u Kitaj Gorodu strepe da bi Vučić SNiS-u mogao priopćiti odluku da Rusiji uvede sankcije, na drugoj strani, u Euromahali, evroentuzijasti se udaraju šapicama u grudi u nadi da će ih uvesti.
Na trećoj strani, turboevroentuzijasti se grdno ibrete nad činjenicom da Srbija nema skupštinu ni vladu - a kad će ih imati, ne zna se - i da je jedna sudbonosna odluka u vlasti samo jednog čoveka. Ta je primedba na mestu. Uz napomenu da kasni 200 godina. O tome je trebalo misliti 1822, ne 2022.
Kako vidimo, nije lako SNiS-u (svih boja), ali nije lako ni Visokom Donosiocu Sudbonosne odluke. Bilo bi mu, međutim, mnogo lakše - mada bi i tada bilo teško - da se 1822. godine više mislilo o koristima i štetama mitološkog populizma na istoriju i život.
Da se mislilo, makar i sa sto godina zakašnjenja, dokonalo bi se da je za podjednako dobro države i naroda, osim razdvajanja crkve od države, vrlo korisno od države razdvojiti i narod.
Pisac hoće da kaže da odnos između države i naroda (ja preferiram reč „građana“) nipošto ne sme biti partnerski, pogotovo ne prisan, a naročito ne intiman. (Gde god je odnos intiman, tu, da prostite, neko nekog jebe, kužite, stari moji.)
Odnos države i naroda treba urediti na sledeći način, ugovorno. U teoriji to izgleda lako, ali se u praksi valja pomučiti da se ostvari. Ovako to ide. Ja vama - kaže država narodu - garantujem privatnost i slobodu (u granicama zakona koju propisujem), vi meni dajete odrešene ruke da u svim situacijama radim ono što mislim da je u datom trenutku najprobitačnije.
Ja se - nastavlja država - odričem prava da se mešam u vaše privatnosti, vi se odričete prava da se mešate u moje odluke. Glasali ste za mene, sad podnosite. Ako vam se ne dopada kako radim, na sledećim izborima me smenite. Otresitije države - koje su danas retkost - dodaju i ovo: ako imate muda, smenite me nasilnim putem, može i tako, ali ako vam to ne pođe za rukom, dobićete po pičci.
„Naš narod“ kaže da se njemu, tj. narodu, ne može ugoditi. Naš narod je ka i vazda u pravu. Budući da je tome tako, onda mu ne treba ni ugađati. Ozbiljna država ne bi smela da strahuje od „reakcija naroda“, pogotovo to ne bi smela naša, koja dobro zna da „naš narod“ reaguje onako kako njen bubanj kaže. Zli jezici pričaju da su četres osme ljudi, ko danas, masovno upisivali ubrzani kurs ruskog jezika, a da je Kolarac ko sutra - čim puče Informbiro - najavio ubrzani kurs zaboravljanja ruskog.