Ruska ofanziva na istoku Ukrajine traje već pune dve nedelje, sa više ili manje uspeha. Ova vremenska distanca bila je sasvim dovoljna da prikažemo pogled na dešavanja na istoku Ukrajine, sve prednosti i mane kako Ruske, tako i Ukrajisnke strane, gde je ko pogrešio i koliko u borbama.
Aleksandar Kiš, dugogodišnji autor vojno-istorijskih tema u vojnim časopisima ustupio nam je svoju analiz bitke za Marijupolj, koju objavljujemo u celosti, sa izvesnim skraćenjima.
Rat u Ukrajini nije ništa drugo do Drugi ruski građanski rat. Onaj prvi od 1917-1923. – posle raspada carstva i revolucije, sada se ponavlja sa istim akterima i sa istim zaraćenim stranama. Sa istim izvršiocima i istim saveznicima. I tada je Antanta – ondašnji NATO uz pomoć Poljaka, Ukrajinaca, Rumuna, Finaca, a pod vođstvom Britanije, Francuske i SAD izvršio invaziju na nekadašnje carstvo sa ciljen slamanja Moskve i otimanja njenih teritorija.
Holivud voli rimejkove i reboot-ove filmova, pa to ti je.
Masovno dostavljanje ofanzivnog naoružanja Ukrajincima počelo je par meseci pre planiranog napada Ukrajinske vojske koji je trebao da počne do 15 marta 2022 godine.
Trenutno na istoku Ukrajine vode se žestoke bitke za svako naselje. Ukrajinske snage su ukopane, ali u ukruženju i bez načina da im se doturi hrana, municija, lekovi ili pojačanja u ljudstvu. Međutim, oni odbijaju da se predaju i do skora su se veoma žestoko branili od ruskih napada. Međutim, opkoljeni i bez pomoći, gube snagu, ljudstvo i tehniku dok Rusi polako, ali temeljno opkoljavaju njihove utvrđene rejone.
Kada su Rusi počeli kampanju očekivali su da će se Ukrajinci predavati i neće biti potrebe za većim razaranjima – međutim indikativno je da su Rusi ipak bili primorani da klasičnim vojnim udarima razbijaju ukrajinsku vojsku. Od zarobljenih Ukrajinaca prilikom ispitivanja saznali su da su Ukrajinci preplašeni na smrt mogućnosti da budu živi zarobljeni od strane ruskih jedinica.
Ukrajinska vojska je mesecima spremana za “blickrig” ofanzivu na istok Ukrajine, posebno se vodilo računa o psihološkoj pripremi, gde su politički komesari ukrajinske vojske – mahom nacisti iz “Desnog sektora” i agenti ukrajinske DB – li SBU kako ih zovu – Ruse predstavljali kao horde koljača i ubica. To je klasično demonizovanje protivnika koje se sprovodi od strane totalitarnih režima. U medijim, a i pre rata Zapadni stručnjaci za psihološku borbu su Rusiju i Ruse predstavljali kao divlje zveri koji će- ako ih Ukrajina odlučno ne potuče u ratu- klati, paliti i ubijati sve po Ukrajini. Čak su našli i pežorativni naziv za Ruse – “Orci” – po zlim kreaturama iz serijala “Gospodari prstenova”. Režim Vladimira Zelenskog je Ruse demonizovao do te mere da je Ukrajinsko stanovništvo iz istočnih krajeva čim je čulo da je počela ruska invazija – počelo bezglavo da beži. Pet miliona izbeglica u prvih 30 dana rata je daleko više nego iz Sirije i Avganistana zajednio. Panika koja je izazvana demonizovanjem Rusa učlinila je da su ljudi počeli bezglavo da beže, a vojnici bili sleđeni od straha u svojim rovovoima, i tvrdoglavo odbijali pozove na predaju. Propagandna mašinerija iz Kijeva filovala im je glave slikama navodnih ruskih zlodela, a kako je zapad prekinuo sve druge izvore informisanja – nije moguće da se čuje druga strana.
Slično se dešavalo kada su jedinice JNA ulazile u Slavonska sela, a obično stanovništvo bilo u panici kada videlo transportere na kojima je bila zvezda petokraka na zastavi SFRJ. Kada su zbunjeni vojnici JNA- koji su verovali da oslobađaju narod Slavonije od Zagrebačkog fašističkog režima Franje Tudjama pitali seljake zašto se boje – njihove sopstvene JNA – ljudi su im odgovarali da su živeli u uverenju da su to “sve četnici koji će sve da ih ubiju” Tek tada se saznalo za razmere ispiranja mozga koje je sprovodila hrvatska strana preko medija- nešto što srpska strana dugo nije razumela – moć medija.
Isto tako, Ukrajinci su planirali napad na istok Ukrajine, bilo im je rečeno da će sigurno potući Ruse i da im NATO čuva leđa. Gotovo stopostotno su bili ubeđeni u snagu svoje vojske. Manipulacija je bila tolika da su im oficiri i NATO instruktori govorili kako se ruska vojska sastoji od neukih klinaca i lopova i da ima jadnu i rasturenu tehniku, te da su Ukrajinci su stvari nadljudska bića i najbolji vojnci na svetu koji će stići do zidina Kremlja, za par sedmica rata. A i ako se Rusi suprotstave – NATO će odmah izvoršiti avio udare i slomiti ionako jadnu rusku vojsku.
Bukvalno dve sedmice pre planiranog ukrajinskog napada – Rusi su izveli preventivni napad i upali u Ukrajinu.
Šok kod Ukrajinaca je bio masivan. Oni, posebno obični vojnici i niži oficirsdki kadar bili su zatečeni odakle Rusi, koji jedva da imaju vojsku sada odjednom napadaju Ukrajinu. Kombinacija šoka i paničnog straha od “zlih ruskih koljača” izazvala je paralizu u umovima lokalnih komandanata. Od prvog dana su bili izloženi preciznim udarima ruskih projektila, nisu imali vezu sa višim jedinicama i sve što su mogli da urade je da ostanu u rovovima i da pucaju dok imaju municije.
Nesumnjiva dominacija rusa u vazduhu onemogućila je ikakvo ozbiljno manevrisanje ukrajinskih jedinica i dotur hrane i municije.
Oslanjanje Ukrajine na NATO strategiju dovelo je do propasti snabdevanja njihove vojske. Od pre početka rata u Donbasu – 2014 godine, Ukrajinci su planirali tamo etničko čišćenje, i namerno su iz skladišta na istoku povukli svo naoružanje i opremu kako ne bi pala u ruke narodu na istoku Ukrajine koji se protivio Kijevskoj hunti sa Majdana.
Tako su Ukrajinci poslušali NATO pakt i na svega desetak-petnaestak mesta napravili velika vojna skadišta odakle bi kamionima i vozovima transportovali municiju, opremu i naoružanje do jedinica. Suprotno sovjetskoj strategiji koja je govorila da magacini trebaju biti razuđeni i blizu svakog većeg mesta.
Tako je Ukrajina samu sebe ostavila bez municije jer je Rusija u prvih par časova uništila magacine prve kategorije i dan danas lako uništava svaki magacin gde NATO pokuša da dostavi naoružanje i vojnu opremu. Na kraju krajeva, ionako znaju pozicije tih magacina jer je masa ruskih oficira tamo i služila vojsku u doba SSSR.
Ukrajinske jedinice na istoku bile su skoncentrisane na položajima za napad i ofanzivu i stoga su bile izložene jakim udarima i imale dosta žrtava. U strahu, uzeli su da se povuku u utvrđene rejone i bunkere koje su gradili proteklih 8 godina prema Donbasu. Međutim, ti mikro utvrđeni rejoni nemaju komunikaciju među sobom a ponajmanje mogu da koordinišu dejstva jedinice veće od bataljona.
Kijev, sa druge strane kategorički odbija i pomisao da se vojska povuče i izbegne okruženje i uništenje. Sedmicama od početka rata Ukrajinci su plakali i tražili od NATO pakta da zatvori nebo nad Ukrajinom, pa je na jednoj konferenciji ukrajinska novinarka plačući pitala Borisa Džonsona, “Zašto nam ne pomognete avijacijom, kada ste nam obećali?” Umesto da vode aktivnu odbranu, Ukrajinci su čekali i još uvek čekaju da im stigne neka volšebna pomoć od Zapada.
Strategija režima u Kijevu je da maksimalno zadržava Ruse na istoku Ukrajine žrtvujući hiljade svojih vojnika, i šaljući milione svojih građana u bedu izbeglištva – sve kako bi Zelenski dobio na vremenu u nadi za neku pomoć i intervenciju Zapada. Medijski pune glave svojim vojnicima i građanima, i po njihovim izveštajima Ukrajinci pobeđuju na svim frontovima – a povremenim sabotažama u pograničim delovima Rusije, pokušavaju da time potkrepe svoje medijske deziformacije – tako garđani Ukrajine veruju da je Ukrajina – izvršila uspešnu kontra ofanzivu na Belgorod – u Rusiji!
Sa druge strane i Rusija je u početku invazije na istoku imala velike nevolje u snabdevanju. Pravi i jedini neprijatelj Rusije u Ukrajini bila je takozvana “Rasputica” ili osobenost tla u Ukrajini da se na kraju važnih sezona pretvori u žitko i neprolazno blato. Najveći broj opreme koje je Rusija izgubila, svakako nije od Ukrajinaca niti od “Džavelina” već od – blata. I Ukrajincima i Rusima se u blato zaglavljivala sva vojna oprema. Tako su Rusi bili prinuđeni da koriste glavne puteve za napade i snabedevanje i bivali su izloželi napadima ukrajinskih manjih jedinica koje su nanosile gubitke – osetne ali daleko manje od onih kakvim su ih prikazivali propagandni mediji na Zapadu.
Prvoj fazi operacije Rusija je imala strategiju da ukrajinskom narodu prikaže kako ne želi da prisvaja ukrajinske teritorije, i da je tu da bi uništila fašističku vojno-političku kliku. Niti jedan organ ukrajinske vlasti nije ukinut – čak su i ukrajinske zastave ostale na svim državnim i lokalnim ustanovama.
To se pokazalo kao vema loše jer su pripadnici ukrajinske SBU i lokalne vlasti vršili pritisak ipretnje lokalnom stanovništvu. Dešavalo se da ruska vojska zauzme neko mesto i grad i krene da deli stanovnicima humanitarnu pomoć, da bi se svega nakon nekoliko minuta posle odlaska ruskih vojnika, pojavili pripadnici ukrajinske državne bezbednosti (SBU) i krenuli da prave spiskove “izdajnika Ukrajine” koji bi uzimali humanitarnu pomoć, da bi čak i hapsili Ukrajince i Ruse civile koji bi podržali dolazak ruske vojske. Ruske snage bile su pod striktnom naredbom da ne diraju lokalne organe ukrajinske vlasti – veliki paradoks!
Dolaskom suvljeg vremena ruska snaga se osetno pojačala i kada je bilo moguće voditi mehanizovane jedinice po njivama i tlu van puteva, Ukrajinci su imali sve više gubitaka. Na početku ofanzive Rusija nije vodila toliko računa o zaštiti iz vazdušnog prostora svojih jedinica pa su Ukrajinci i imali manje uspehe upotrebom BPL Bajraktar.
Međutim prilikom druge faze operacije, Rusi su izvršili zamenu dobrog dela sastava svojih jedinica i umesto mladića 18-19 godina sada su to uglavnom iskusni vojnici 25-30 godina starosti sa velikim iskustvom u Siriji i sličnim mestima sukoba, plus izuzetne čečenske jedinice. Takođe masovno upotrebljavaju “Pancire” i druge lake sisteme PVO kojima veoma efikasno uništavaju Bajraktare i Ukrajinci nemaju nekog značajnijeg uspeha u njihovom korišćenju, bolje reći da su Bajraktari potpuno neutralisani.
Gubitnom inicijative, ukrajinska vojska počela je sa pasivnom odbranom i oslanja se na raketiranja civilnih ciljeva po Donjecku sa VBR-ovima, koji su neprecizni, i ti napadi se izvode hirovito i bez nekog vojnog cilja, više da daju neku moralnu podršku svojim jedinicama. Masovno koriste raketne sisteme “Točka-U” kojim pokušavaju naneti neke osetnije udare na stacionarne ciljeve u Rusiji ali u 90% slučajeva S-300, S-400 ali i “Buk” obaraju ukrajinske rakete.
Došlo je i do veliek promene ruske strategije prema lokalnom stanovništvu i organima vlasti – krenulo se sa ukidanjem svih organa ukrajinske vlasti, raspuštanjem svih državnih struktura Ukrajine i formiranjem “Vojno-civilnih” organa vlasti. Ukrajinske zastave se svuda zamenjuju ruskim, rublja postaje jedino platežno sredstvo i grivna se ukida. Velika promocija nove vlasti je i odluka ruskih vlasti da se ponište sva dugovanja građana na teritorijama koje su zauzeli Rusi: „Poništeni su svi dugovi na osnovu kredita građana“, i komunalna dugovanja.
To je izazvalo da Ukrajina ukine sav platni promet sa sopstvenim teritorijama pod upravom Rusa, ali i sa gradom Nikolajev, jer banke smatraju da će uskoro pasti pod rusku upravu. Na taj način Rusi su naterali Ukrajinu da sama praktično ekonomski amputira vlastite teritorije.
Velika je razlika je i u u načinu vođenja vojske. Ukrajinci po NATO standardima drže veliku distancu i suroviji odnos oficira prema vojnicima. Sami NATO standardi su i krivica za raspad komnandovanja na Istoku Ukrajine- po NATO standardima običan vojnik ima kontakta samo sa podoficirom a sa oficirom do čina poručnika – u retkim slučajevima do kapetana. Oficiri čina kapetana, majora pa na dalje nalaze se izolovani po štabovima, i u ovom slučaju lišeni ikakvog realnog komandovanja usled raspada sistema veza i komandovanja, a neretko su izolovani i informaciono i žive u nekom imaginarnom svetu u svojim bunkerima dosta daleko iza fronta. Ukrajinski generali nalaze se mahom u Kijevu i nemaju skoro nikakav kontakt sa svojim jedinicama, a sami su i postavljeni po političkoj osnovi i političkoj podobnosti.
Sa druge strane setimo se kako su se Zapadnjaci i Ukrajinci podsmevali Rusima kada bi izgubili nekog oficira višeg čina pa i generala – nisu shvatali važnost toga da su ruski visoki oficiri na frontu sa svojim vojnicima i da imaju realnu sliku stanja na prvoj borbenoj liniji.
Takva razlika u stilu komandovanja nerazumna za Zapad, dala je sasvim drugačiji odnos ruskog oficira prema svom vojniku.
Ukrajinski vojnici se osećaju odsečeno i napušteno dok se ruski vojnik i u teškoj situaciji oseća sigurnij jer je njegov oficir sve do čina generala – uz njega.
Uz sve navedeno Ruska vojska pokazuje izvanrednu umešnost da uz minimnalne i u jednoj invaziji neviđeno male snage – uspeva da sa malim snagama ostvari ono što neprijatelj ne može ni sa daleko većim.
Naime ni u jednom trenutku od početka invazije, Rusija nije imala na bojištu više od 150,000 vojnika. Iako to zvuči neverovatno, Rusja se opredelila za minimalno korištenje ljudstva i maksimalno korišćenje vatrene moći, satelitske snimke i precizne udare.
Na Istoku Ukrajine ukupno nema više od 60-70.000 ruskih vojnika. Praktično to znači da je odnos snaga 1:1 na terenu ili čak u nekim slučajevina i veći – u korist Ukrajinaca.
U nekoliko situacija podesća na rat na Pacifiku gde je Japan po ostrvima ostavljao ukopane svoje trupe sa naređenjem da se za slavu cara i carstva bore do zadnjeg, prethodno ih indoiktrinišući da će ih Američke snage sve pobiti i pojesti. Japanski vojnici bili su ubeđeni da su Amerikanci – ljudožderi.
Sa druge strane Rusija radi isto što i SAD na pacifiku – opkole “ostrvo” i istuku artiljerijom i avijacijom i tek onda krenu pešadijom. Tako imaju minimalne gubitke.
Naravno to će se promeniti kada glavna grupacija ukrajinske vojske bude sasvim opkoljena i kada krene ruska velika ofanziva.
Zanimljivo je što Rusija u opšte ne upotrebljava svoje najsavremenije oružje (izuzev raketa) – T-90 jedva da se upotrebljava a T-90MS samo u jednom primerku i to samo opitno gde je u jednom okršaju likvidirao ukrajinsku oklopnu kolonu. Koriste se tenkovi T-72 i T-80 ali naravno modifikovani, kao i BMP-2 i 3. Međutim, “Armata” T-14 i T-15, kao i “Kurganec” ili “Bumerang” – nigde. Ostaje veliko pitanje zašto se čuvaju. Možda i za koga se čuvaju. Da li to Rusija pretpostavlja da će u jednom momentu NATO biti doveden do vrhunca zablude i pokušati napad na Rusiju? Vrlo moguće da ih zato čuvaju.
Što se tiče upotrebe naoružanja situacija je sledeća: Tenk T-64 koriste Ukrajinci ali i Donbaske milicije, a po rečima Čečena i Rusa, odlično se pokazao BTR-80A/82A kojeg posebno cene zbog njegovog učinkovitog topo 30 mm – koji je uspevao da probije i betonske zidove stanova u Mariupolju koje su zaposeli ukrajinski vojnici. Isto tako dobro se pokazao i top 100 mm sa vozila BMP-3. Kod Ukrajinaca – više se pokazala njihova domaća PT raketa “Stugna” nego prehvaljeni “Dževlin” koji je po broju ispaljenih u odnosu na broj uništenih tenkova veoma podbacio. Naime – Ukrajinci su potrošili nekoliko hiljada raketa bez nekog većeg efekta na zaustavljanje ruskih tenkova.
Ruska ofanziva se dakle, polako priprema. Za to vreme Ukrajinci će pokušati da u rat uvuku što više zemalja – Posebno je opasna situacija u Pridnjestrovlju gde uz pomoć nekih NATO krugova pokušavaju da u rat uvuku Modlaviju i preko nje Rumuniju, ako očajnički pokušaj Kijevskog režima, kojem ponestaje ukrajinskog mesa za ratnu mašinu pa sada treba dodati Moldavsko i Rumunsko – za Slavu Ukrajine.
Rusija je već izvela preventivne udare na mostove i aerodrome koji vode od Rumunije do Ukrajine. Kijev je u panici jer je situacija na Hersonskom frontu katastrofalna, gde su Ukrajinci osramoćeni od lakog gubitka Hersona pokušavali nekakve “kontraofanzive” iz pravca Nikolajeva koje su Rusi sa žestinom sekli artiljerijom. U nemogućnosti da stvarno sporevede kontraofanzivu – Kijev je naređivao da jedinice odbrane Nikolajeva idu u samoubilačke napade preko ravnice i brisanog prostora gde su Rusi mudro se ukopali i čekali da im upravo Ukrajinski generali svojom glupošću – odrade posao.
Sada je realna opasnost da Kijev isprovocira i proširi rat kako bi spasao vlastitu glavu, a da li će Rumunija i Moldavija zagristi ukrajinski mamac ostaje da se vidi.
Kod Ukrajinaca sve je u imidžu. Ponašaju se kao Milenijalci ili generacija Z gde ništa nije bitno šta se zaista dešava nego je sve u imidžu. Njihovom predsedniku i komandantima je važno da naprave dobar lajv i da naprave dobar snimak na Tik-Toku a ne da zaista odbrane svoju državu, a to će ih skupo koštati.
Kurir.rs/A.Mlakar