Zova je samonikla listopadna biljka koja najčešće raste po šumama i na vlažnom zemljištu, blizu rečnih kanala i potoka. Žbun ove biljke obično raste u visinu do 10 metara, a boja se kreće od bele do žućkaste.
Cveta u maju i junu, a kad procveta, nastaju zelene bobice, koje se pretvaraju u tamnoljubičaste ili crne. Cvetovi se beru sveži u kasno proleće kad su u punom cvatu, brzo se suše i sazrevaju krajem avgusta i tokom septembra. Crna zova ima više procenata antioksidanata u odnosu na malinu, kupinu i brusnicu. Zrele bobice su prepune vitamina C i E, karotena, a najbogatije su vitaminom B1. Njen cvet i bobice sadrže veliki broj jedinjenja koja blagotvorno deluju na ljudski organizam, te olakšavaju simptome mnogih bolesti. Najpoznatiji među pigmentima su antocijanini, koji jačaju imunitet i oštećene ćelije organizma.
Lekovita svojstva
Crna zova odlična je u borbi s prehladom i gripom, leči sinuse i upale, ublažava alergije, rešava probleme sa zatvorom, smanjuje holesterol i eliminiše procenat masti iz organizma. Brojna istraživanja su pokazala i da je efikasna u borbi s rakom. Takođe, efikasna je i kao protivupalna vodica za ispiranje usta kod problema sa otečenim zubnim mesom ili bolnog grla.
Istorija upotrebe bilja
Nemci iz cvetova prave osvežavajuće penušavo piće, a postoje i likeri i vino od cveta zove. Od njih se u Slavoniji pravi pekmez, u Engleskoj pite i sos, dok Nemci pripremaju kompot, voćni sok, vino, kašu i druga jela. U zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza se pripremali sirće i liker, kao i začin od zove, dok se u Švajcarskoj zova uzgaja i prerađuje u velikim količinama.
(Kurir.rs)
Bonus video: