MILOŠ, JEDINI TARTUFAR U VRANJU, OTKRIVA U lov na njih ne ide se bez vunenih čarapa i vunene torbe, evo zašto! A ovako dresira pse
VRANJE - Vranjanac Miloš Ilić šumom je opčinjen od malena i zato joj se neprestano vraća. Još u ranom detinjstvu, dok je boravio kod bake na selu, sate i sate provodio je na njenim obodima neumorno istražujući njene skrivene čari.
Šumske blagodeti u potpunosti je upoznao tek kada je počeo da se bavi sakupljanjem pečuraka. Gljivarstvo je učio od najboljih pečurkara iz svoga kraja tako da je vrlo brzo i sam mogao da prenosi znanje onima koji su hteli da se bave ovim poslom.
Ali, priliku da sam sazna više o ovome, dobio je tek kada mu je pobratim iz Pančeva uputio poziv da sa njim ode u lov na tartufe - najskuplje gljive na svetu, piše Agroklub.
"U 'lov' smo krenuli u ranu zoru i onog trenutka kada smo pronašli prvi beli tartuf u meni je proradio adrenalin i odmah sam znao da ću i sam početi da se bavim ovim poslom", kaže Ilić.
Odmah po povratku u Vranje kupio je psa kojeg je sam trenirao za pronalaženje tartufa. U početku dok nije u potpunosti ušao u ovaj posao, bili su mu od velike pomoći saveti koje je dobio od svog pobratima. Vremenom se toliko izveštio da sada sa lakoćom prati šumske putokaze koji ga nepogrešivo vode na mesta gde rastu tartufi.
"Obično krenem u ranim jutarnjim satima. I dok se krećemo šumom psi tragaju za njima. Oni su obučeni da mi crne tartufe koji se nalaze na dubini do 20 centimetara odmah donesu", priča jedini tartufar u vranjskom kraju.
Njegovi psi se, međutim, drugačije ponašaju kada je reč o lovu na bele tartufe koji na svetskom tržištu dostižu cenu i do pet hiljada evra, a koji se mogu naći i na dubini od jednog metra. U tim slučajevima on zna da provede i do četiri sata u kopanju kanala dok ne stigne do mesta gde se nalazi ova vrsta tartufa. Kada ga pronađe obavezno nagradi svog psa.
Lov na crne primerke traje od maja do oktobra, a od oktobra do februara kreće i sezona lova na bele, pa u tom periodu Ilić najviše vremena provodi u šumi.
Dok je u potrazi za tartufima dnevno u proseku pređe od 15 do 20 kilometara i na sebi u sezoni lova na divlje životinje uvek nosi obeležavajući marker prsluk. Nikada u lov na tartufe ne ide bez vunenih čarapa, koje su ga mnogo puta do sada spasile prehlade kada je kući znao da se vrati sa mokrim nogama, ali i vunene torbe u kojoj, dok se kreće šumom, nosi ulovljene tartufe.
"Samo u vunenoj torbi mogu da sačuvam svežinu tartufa i zato je uvek nosim", otkriva sagovornik svoju malu tajnu.
Ilić ima i velike planove za budućnost kada je tartufarstvo u pitanju. Trenutno obavlja neophodne pripreme za početak proizvodnje nekih specijaliteta sa ovom gljivom koje uskoro namerava da promoviše i ponudi tržištu. Kaže da neće stati na realizaciji svojih planova sve dok i poslednji ne ostvari u praksi.
Kurir.rs/Agroklub/Gordana Nastić
