Za prvu sačekušu u Beogradu smatra se ubistvo na Konjarniku 15. februara 1985. godine
Sve učestalija mafijaška ubistva u Beogradu podsećaju na ona iz devedesetih koja su se gotovo svakodnevno dešavala na ovim prostorima.
Podsetimo, u razmaku od 11 dana dogodila su se dva mafijaška ubistva u Beogradu, jedno na Novom Beogradu, a drugo na banjice. Mete su bili Luka Žižić (37) i Luka Perenčević (28), obojica ubijeni hicima iz pištolja.
Interesantna je činjenica da su u oba slučaja ubice koristile neobično prevozno sredstvo nakon zločina. Naime, Žižićev ubica, u javnosti poznatiji kao "ubica na električnom trotinetu", je u radnom odelu ušao u kafič "Ritual" na Novom Beogradu, ispalio 11 hitaca u njega, a sa lica mesta se odvezao električnim trotinetom. Inače, za ovo ubistvo osumnjičen je Stefan M. iz Kraljeva koji je uhapšen nakon 7 dana od zločina trenutno se nalazi u pritvoru.
Sa druge strane, Perenčevićev ubica koji još uvek nije poznat policiji koristio je sličan metod likvidacije. Naime, on se, prema izjavama svedoka, dovezao skuterom koji koriste dostavljači, na glavi je imao kacigu i ranac koji je takođe karakterističan za dostavljače. Tako maskiran prišao je Luki i u njega ispalio 6 hitaca, a zatim se na istom skuteru odvezao sa lica mesta.
Vratimo se sada nešto više od dve decenije unazad. Devedesete i dan danas nose epitet jednog od najkrvavijeg perioda u Srbiji, a naročito na beogradskim ulicama gde su se u vreme ratova na prostorima bivše Jugoslavije "nakotili" kriminalci, a srpsko podzemlje važilo je za jedno od najmoćnijih u Evropi.
Te mračne godine obeležila su gotovo svakodnevna ubistva iliti popularne "sačekuše".
Sačekuša je u Srbiji postala sinonim za mafijaške likvidacije i kriminalne obračune. Žargonski, ova reč znači - napasti iz zasede. Ipak, čini se da su se danas načini likvidacije promenili, pa su razna besna auta, naročito "audije" sa zatamljenim staklima zamenili električni trotineti i skuteri.
Za prvu sačekušu u Beogradu smatra se ubistvo na Konjarniku 15. februara 1985. godine. Žrtva je bio Ranko Rubežić, srpski "Dač Šulc", kako su ga kasnije mediji nazivali.
U to vreme on je bio blizak sa braćom Slobodanom i Branislavom Šaranovićem,a ubili su ga Rubežićevi saradnici Dragan Popović Dadilja i Milovan Vujsić Vuja. Gotovo svi akteri ove priče, pa čak i sami Šaranovići, nastradali su u takozvanim sačekušama.
Dok su se kriminalci međusobno borili za prevlast u podzemlju, glave su padale gotovo svakodnevno. Svaka druga u, kako su mediji opisivali, "dobro pripremljenoj i organizovanoj sačekuši." Ovakvi mučki napadi iza zasede dešavali su se gotovo svaki drugi dan.
Kako su se izvodile sačekuše?
Postojalo je nekoliko "recepata" po kojima su se ubistva realizovala.
Prvi način je bio da ubice prvo vreme prate žrtvu, a kada utvrde da je pravi trenutak sačekaju je i iz neposredne blizine, uglavnom iz automobila, a dešavalo se i pešaka, uz pomoć automatskog oružja "overe".
Sredinom devedesetih započela je i nova vrsta "sačekuša" - podmetanje eksploziva i aktiviranje sa bezbedne udaljenosti.
Jedna od žrtava ovog načina likvidacije bio je i Goran Vuković Majmun koji je 1995. godine na raskrsnici ulica Srpskih vladara i Svetozara Markovića, nedaleko od Trga Slavija ubijen. Važio je za vođu Voždovačke ekipe, inače čovek koji je likvidirao legendu srpskog podzemlja u Nemačkoj - Ljubomira Magaša Ljubu Zemunca.
Osim toga, postojale su i popularne sačekuše koje su se izvodile isključivo iz automobila u pokretu, neretko dok je žrtva za volanom. Ubice se dovoljno približe žrtvi, a onda iz automobila ispale vatru koja je u 99% slučajeva bila smrtonosna.
Jedna od sačekuša koja do danas nije rasvetljena je likvidacija Branislava Matića Belog 4. avgusta 1991. godine. On je ubijen ispred svoje kuće na Voždovcu. Ubice su ga sačekale sakrivene u žbunju i kada se parkirao otvorili su vatru iz automata. Inače, povezivan je sa "voždovačkim klanom", a bio je najbolji prijatelj Đorđa Božovića Giške.
Sačekuše nisu srpski izum, već su "preuzete" od sicilijanske mafije, koja se na taj način razračunavala ne samo u Italiji, već i Americi. Psiholozi i kriminolozi za ovakav vid ubijanja imaju jednostavano objašnjenje: - žrtva se ne gleda u oči, ide se na faktor iznenađenja, lakše se povlači oroz… Meta se duže prati, proučavaju se navike i napada kada je najbespomoćnija. Mnogi su skloni da kažu i da je reč o likvidacijama iza kojih stoje kukavice.
Kurir.rs/Espreso