Nedelja fašizma, mirne duše bismo tako mogli nazvati ovonedeljni serijal. Mora da je, onaj drevni vrač iz naše jučerašnje kolumne, proričući veliku konfuziju na početku 21. veka, mislio na terminološku zbrku, majku svih zbrka i pičvajza.
Samorazumljivo da ni fašizam - direktan proizvod terminološke zbrke - nije ostao nepobrkan i nezbrkan. Odmah, recimo, posle Drugog sv. rata sve članice sila takozvane Osovine oglašene su „fašističkim“ i to je zadugo ostalo tako, sve donedavno, dok se i članice antifašističke koalicije nisu počele međusobno zvati „fašističkim“. Tako je to sa konfuzlijama. Ako se ne zatuku u fazi ekspres lonca, ne možeš im ništa kad pređu u fazu lokomotive, pogotovo im ne možeš ništa kad - kao što je sada slučaj - pređu u fazu Simplon ekspresa bez mašinovođe.
Jedna od (mnoštva) uzroka terminološke zbrke je preterana sklonost uopštavanju i pojednostavljivanju. (Znak duhove lenjosti.) Bilo je, fakat, jednostavno uopštiti stvar i sve sile Osovine nazvati fašističkim, ali nije bilo tačno. Nisu sve bile fašističke. Strogo uzev, samo je Italija bila fašistička. Bilo je, doduše, raznoraznih profašističkih pokreta i paravojski koji su Musolinijeve ideje prilagođavali lokalnim posebnostima, neke od njih - Ljotićev Zbor i rumunska Gvozdena garda, npr. - čak su pokušale da naprave sintezu fašizma i pravoslavlja, što je otprilike isto kao kad bi Tijanu Ajfon postavili za igumaniju manastira Presvete Bogorodice. To se, naravno, manastiru nikad neće dogoditi, ali u politici se događa. I to sve češće.
Za razliku od nacizma, fašizam - kome takođe daleko lepa kuća - nije bio ni rasistički ni antisemitski. Fašistička Italija je, na primer - sve dok Firer nije Dučeu uturio jajca u procep - bila Juden friendly država, kao i Hortijeva profašistička Mađarska. Fašizam, nadalje, nije bio ni nacionalistički. Fašistički ideal/idol je bio država Italija - u perspektivi Rimsko carstvo - a ne italijanski narod.
Ama, sve su to ista govna, reći će naš narod. I biće naš narod (delimično) u pravu. Ali napred rečeno nije bio kraj terminološkim zbrkama. Fašizam i nacizam su u pobedničkoj euforiji proglašeni desnicom, što, sa stanovišta nezbrkane političke filozofije, nema veze s mozgom (iako ima tesnih veza sa guzicom).
I fašizam i nacizam i sve njihove lokalne alotropske modifikacije bili su nedvosmisleno levičarski populistički pokreti. Musolini je, recimo, bio (i ostao) socijalista. Fašističku partiju je osnovao samo zato jer je Socijalističku partiju smatrao - pokazaće se s pravom, jer su mu bivši drugovi predali vlast na tacni, ko, božemeprosti, JexS Tadić Vučiću - kilavom i neefikasnom.
Hitlerva partija svoju levost nije krila ni u nazivu - Nacionalsocijastička nemačka radnička partija. Jeste tu „nacional“ bilo najvažnije, ali ni „socijalistička“ ni „radnička“ nije bilo sporedno. Zbrku povećava i činjenica da je u izvesnim zemljama koje su bile čisto „socijalističke“ antisemitizam imao odličnu prođu. O tome u sutrašnjem broju.