Sećam se bila je to blizanačka trudnoća. Mama je bila kod nas na lečenju sa jednom bebom, a druga je ostala kod kuće sa tatom. U pitanju je bilo nešto specifično i teško za lečenje, te je doktorka nakon što je izašla iz operacione sale rekla majci novorođenčeta da ide kući i brine o drugoj bebi, dok je sa ovom stanje neizvesno i pitanje je da li će preživeti. Plakala je i pakovala se, sećam se kao juče da je bilo, ali na kraju sve se neverovatno dobro završilo, počinje priču Ivana Pivaš, medicinska sestra u UDK Tiršova.
Za roditelja ne postoji ništa bolnije od bolesti deteta. Bilo da je u pitanju složenija bolest ili nešto lakše stanje, briga je ista. UDK "Tiršova" zbrinjava mališane različitih stanja i bolesti, a osoblje ove klinike moglo bi romane pisati na temu bolesti dete, emocija i njihove borbe. Mali borci uglavnom pobeđuju, a lekari i medicinsko osoblje, tu su da ih podrže. Naravno, i majke koje sve vreme borave sa decom dok su na lečenju.
- Kada govorimo o deci, to je potpuno osetljivo pitanje. S jedne strane moraš biti profesionalan, kada ti mozak radi 300 na sat a sa druge strane, ne možeš biti imun na sve ono što prolaze kako deca, tako i majke koje su tu. Ovaj posao morate voleti kako bi ga obavljali na najbolji mogući način, što se mene tiče ja se trudim da im pružim najbolju moguću negu, a često sam tu i da mamama pružim utehu i da ih zagrlim. Mnogo je slučajeva koje imamo, i svaki je priča za sebe, ali sećam se te mame koja se spakovala i otišla kući, gotovo bez nade, da bi posle pet ili šest mesec došla po svoju bebu i odvela je kući. Bebica se izvukla i mnogo sam bila srećna kada sam videla otpusnu listu kako se sprema i kada sam kasnije ugledala tu radost na licu majke kada je došla po nju. To su neverovatni trenuci koji se ne zaboravljaju, ali to je na kraju naš poziv i moramo biti profesionalni i držati pod kontrolom situaciju. Nekada je teško sakriti emocije, ali kako god bilo, profesionalnost je na prvom mestu - priča Ivana za "Blic".
Mališani se smenjuju. Jedni dolaze, drugi odlaze. A koliko su snažna i voljna da pobede u borbi koju vode, govori i njihova spremnost da saslušaju sve što im se kaže, a zatim se kao odrasli pridržavaju svih pravila.
Maja Jokić, medicinska sestra sa Odeljenja za dijalizu i transplantaciju, u razgovoru sa "Blic" kaže da je rad na njenom odeljenju težak, te da deca koja dolaze pokazuju izuzetnu hrabrost i strpljivost.
- Detetu morate objasniti sve, i kako da se ponaša i šta ga čeka. Radim 34 godine i svako dete priča je sa sebe, a ja, ako mi verujete, pamtim svako dete koje je prošlo kroz naše odeljenje. Bilo je tu raznih situacija, ali kada vam dođe dete ne možete ostati imuni kada vidite roditelja koji stoji prvi u redu da da svoj organ detetu, ili traži da umesto njega ide na dijalizu. To su situacije koje nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim, bez obzira koliko bili profesionalni. Sada imamo jednu bebu koju dijaliziramo i to nije prvo dete koje prolazi dijalizu. Dođu, dijaliziraju se, čekaju nekoliko meseci, pa i godina neki, i zatim dobiju organ i nastave svoj život kvalitetnije. Ova starija deca koja dođu, njima objasnimo sve i oni slušaju, ali tačno se oseti to kada jednom odu odavde, više ne žele da se vrate, što ih razumemo. Ali, ja recimo svako dete pamtim koje je prošlo kroz dijalizu i znam i ime i prezime - priča sestra Maja.
Transplantacija je poseban trenutak za svakoga ko čeka šansu za novi život. Prema rečima sestre Maje, tada se "u vazduhu oseća da se nešto dešava".
- Kada stiže novi organ i kada se dete priprema za transplantaciju, to je poseban momenat, pre svega za njih, ali i za nas. S druge strane, kada je kadaverična transplantacija u pitanju, tada dolazi po njih četvoro i onda se bira onaj koji je najpodudarniji. Tada vam telefon može zazvoniti u bilo kom trenutku i to je onaj momenat kada se sve odvija neverovatnom brzinom. Kako god bilo, uvek nam bude drago kada ih izlečene pošaljemo kući, a njihov osmeh nam nagrada - kaže sestra Maja.
Međunarodni dan medicinskih sestara
Međunarodni dan medicinskih sestara obeležava se 12.maja. Na njihov dan, Ivana Pivaš setila se kumovanja u bolnici.
- Beba je imala jedan složeniji problem, pa su roditelji odlučili da ga krste u bolnici. Pitali su me da budem kuma, i ja sam pristala svakako. Sam taj čin bio je neverovatan, ali mi je najdraže bilo kada se dete izvuklo i otišlo kući. Kada sam ga videla u bolnici bio je beba, a posle nekoliko godina sreli su me u gradu i videla sam jednog dečačića kako trčkara. Zaista poseban osećaj za mene i toga ću se uvek sećati - kaže Ivana.
(Kurir.rs/Blic)