Oni imaju nepogrešiv osećaj za ljude i život. Od njih i iskustava onih koji s njima žive možemo da postanemo mnogo bolji i sebi i drugima.
Ne treba da čekamo Dan nečega da bi se o toj temi pričalo. Na neke stvari i pojave u društvu treba podsećati češće jer zaslužuju. Jedna od vrlo važnih tema jeste priča o prihvatanju različitosti. Jer kako da naučimo potomke da postoje ljudi sa Daunovim sindromom, koji su predivni, prepuni ljubavi i radosti za životom, ako ne razgovaramo o tome?
Nečiji hromozom više i drugačiji izgled nikako ne znači da u njega treba upirati prstom, naprotiv, već da učestvujemo u tome da i njihov život bude kvalitetniji i srećniji. Oni u sebi nose toliko ljubavi da ne postoji brojka kojom bi se ta količina mogla opisati. Treba ih upoznati jer od njih možemo da naučimo neke veoma važne životne lekcije, koje smo u ovom haotičnom životu zaboravili, koje nam mogu pomoći da podignute glave hodamo ka svim preprekama.
Istrajnost i pozitivno gledanje na život
Lekari su davno utvrdili da su deca sa Daunovim sindromom pozitivne, vesele i tople osobe koje u sebi imaju obilje emocija. Ona su srećna onakva kakva su i nisu u sukobu sama sa sobom. Njihov život čini im se dobar, zadovoljni su. A imali bi razlog da budu nesrećni, nezadovoljni i ogorčeni jer se svakodnevno susreću sa raznim preprekama. Koliko god da su današnja društva inkluzivna, pa uključuju decu sa Daunovim sindromom u škole, ipak postoji stigmatizacija. Kasnije teško nalaze posao, a još teže se osamostaljuju i formiraju porodicu. Ali - BORE SE! U Beogradu je pre tri godine otvoren kafić "Zvuci srca", gde mladi sa Daunovim sindromom rade kao konobari, šankeri i kuvari, a pokazali su se kao vešti cvećari i štampari. Ako oni mogu da, uprkos bolesti, budu zadovoljni, zar to nije i nama motiv da ne kukamo zbog svake sitnice? Zar je teško progutati nezadovoljstvo svakodnevice, boriti se za neki od svojih ciljeva na dostojan i častan način, umesto što sejemo ogorčenost? Naravno, i oni imaju dobre i loše dane kao i mi, ali guraju dalje.
Sreća u malim stvarima
Ljudi sa Daunovim sindromom ne znaju tačno šta znači sutra, za nedelju dana, mesec ili godinu. Njima budućnost ne znači što i nama, oni je ne planiraju, ne kalkulišu i ne manipulišu jer im je pojam budućnosti nejasan. Žive u trenutku i zato se raduju i najmanjoj promeni, svakoj sitnici koja im ulepša dan. Kratka šetnja, lep crtež, vesela pesma i prijatan razgovor njima su dragoceni. Oni su apsolutno najbolji primer rečenice koja se često izgovara kao kliše: "Život čine male stvari". Tako i osobe pored njih nauče tu ogromnu veštinu: da ne brinu previše šta će biti, već da uživaju u trenutku. To je velika lekcija koju bismo mogli da naučimo, jer često ne stignemo da živimo od silnih briga šta nas čeka i propuštamo dijamantne minute čiste sreće. Ne kvarimo sunčane dane mislima o kiši!
Strpljenje i upornost
U današnjem vremenu nametnute brzine nekome je teško da shvati kako deca sa Daunovim sindromom sporije obavljaju određene radnje. Sporije pišu, čitaju, crtaju, sporije se oblače i jedu. Ali njihove sposobnosti su takve da imaju sopstveni tempo, ne uzbuđuju se zbog toga, već istrajno, marljivo i uporno dovršavaju svoje zadatke sve dok ih ne urade. Tako ni nama ne treba da bude teško da polako objašnjavamo i strpljivo učimo - dok ne naučimo. Ružno je kada zdravi i sposobni mladi ljudi zastaju kod prve prepreke, padaju kao pokošeni pred malim problemom, umesto da lagano prevladavaju nepoznato i svakoga dana saznaju i usvoje nešto novo. Ako dete sa Daunovim sindromom skuva kafu, onda i mi možemo da savladamo npr. novu kompjutersku aplikaciju.
Šta su uspeh i vrednosti
Mi jurimo za novcem, uspehom, slavom, borimo se da budemo što lepši i da se skupo oblačimo. Sve to pada u vodu ako neko nama blizak ima Daunov sindrom. Tada počinjemo da shvatamo koliko su te stvari kojima težimo marginalne i relativne. Nakon izvesnog vremena uviđamo koliko ove osobe imaju skrivenih talenata, koliko im je duša lepa i da u njima ima neotkrivenih potencijala. Kada dete sa Daunovim sindromom postigne u nečemu uspeh, to je dokaz da u sebi ima vrednost kao i svi drugi, a to je vredan nauk. I treba da mu se divimo, jer to nije samo uspeh već - ogroman podvig. Postaje nam jasno da spoljni znaci uspeha ne znače ništa u poređenju sa srećom i smehom u porodici i da je porodična sreća važnija od individualne. To nam je znak da se odreknemo navike da o nekome sudimo na osnovu njegovog izgleda i imovnog stanja. U svim ljudima postoji deo koji vredi i, ako želimo da budemo na svom mestu, prvo ćemo tražiti vrednosti, a onda mane.
Iskrenost i toplina
Kad razgovaramo sa decom s Daunovim sindromom, oni odgovaraju jednostavno, iskreno, spontano, upravo onako kako jeste. Često se osmehuju dok pričaju, slušaju šta pitamo, stupaju u komunikaciju sa svima koji im se obrate. U njima, naravno, nema lukavosti i skrivenih značenja u govoru. Neposredni su i osećate ljubav koju su u njih ulili roditelji. I za nas ne bi bilo loše da skinemo maske i budemo onakvi kakvi smo. Najbolje je pokazati svoje istinsko lice, razgovarati sa svima koji to žele i svaki odnos zasnivati na iskrenosti, od kuće do radnog mesta. Naporno je da celog života preispitujemo sebe šta o nama misle drugi.
Saosećanje i prihvatanje različitosti
Mnogi od nas imaju patološki strah da su "isti kao svi". Želja za razlikovanjem i unikatnošću jedan je od poroka i problema ličnosti. A kad malo bolje razmislimo, osim nepobitnih razlika od osoba sa Daunovim sindromom, mi sa njima imamo mnogo sličnosti. Imamo roditelje, prijatelje, braću, sestre, umemo da volimo, da poklanjamo, imamo snove, želje, omiljenu hranu, hobije... Ljudi smo. Što više prihvatamo ljude drugačijeg izgleda i sposobnosti, lakše ćemo da prihvatimo i sve druge različitosti, kao što su nacija, rasa i vera. Tome nas mogu naučiti deca sa Daunovim sindromom jer, upoznajući ih, shvatamo koliko vredi svako ljudsko biće. Time možemo da pripitomimo svoju divlju stranu i okrenemo se istinskoj ljudskosti. A to je ono najvažnije, zar ne?
Kurir.rs/Lena/Lj.J.
Bonus video: