Jedna od folk pevačica o kojima se naširoko pisalo devedesetih i početkom 21. veka, bila je i Marina Živković.
Jedan od najdramatičnijih dana u karijeri joj je svakako bila repriza dočeka 1999. godine koji je provela radno u Borči.
Na njenom nastupu koji je dotada delovao veselo i činilo se da će proći bez incidenta, ubijen je iz pištolja jedan momak koji se nalazio neposredno ispred Marine. Tekst iz Sabora o toj tragediji preneo je N portal:
"Godinu 1999. sam dočekala pevajući u restoranu 'Tara' u Borči. Bilo je fantastično. Štimung i ostalo - kako se samo poželeti može. Ne da nije bilo mesta za sedenje, nego ni za stajanje. Bilo je toliko ludo da su svi igrali i skakali po stolovima i stolicama do pet ujutru. Šta se sve tu nije radilo, haos! Samo što se nismo peli po lusterima na plafonu!
Sutradan sam se dobro ispavala, pa ponovo na isto mesto, da repriziramo lud i nezaboravan provod. Bilo je još luđe nego prethodne večeri. Bili su tu i trubači, jedan mađioničar, svašta još. Gazda Rade me je zamolio da smislim neku foru pride. Kao, da organizujemo takmičenje, bilo kakvo, a da pobedniku pripadne nagrada u obliku pečenog jagnjeta ili praseta.
Smislila sam takmičenje za muški deo gostiju. Trebalo je da se javi pet dobrovoljaca i da otpevaju refren pesme 'Uvenuće narcis beli'. Žiri smo bili publika i - moja malenkost. Merila se dužina aplauza koji je upućen svakom takmičaru, a poslednja je ipak bila moja reč. Joj, kad navališe da urlaju i zavijaju! Takve interpretacije, toliko osećajne i nadahnute, u životu nisam čula iako sam se naslušala svega i svačega. Što čovek zapeva to jeste zaurla nakaradnije, to mu sleduje veći aplauz!
Pobedio je gost koga prekrstih 'gospodin u mašni'.
Završi se to nekako, kad ženske počeše da se bune. Hoće i one da se takmiče u nečemu! Kakvu sad pakost da smislim? Pokušavala sam da nametnem razne, ali džabe. I one su htele da se nadmeću u pevanju, ali da svaka bira šta hoće. Nagrada je bila flaša viskija. Odradismo i to, uz silne aplauze i ludo zezanje. Gospođa koja je došla iz Švajcarske mi je pripretila da se ne igram. Kao, ako za pobednicu ne proglasim nju, teško da ću ikada dobiti švajcarsku vizu. Ipak sam rizikovala i nisam presudila po njenoj zapovesti, pa šta bude!
Kako je vreme prolazilo, tako je postajalo sve toplije. Grupa devojaka krenu da se svlači. Vrućina im, šta će! Muški deo publike njihovu hrabru odluku toplo pozdravi. Ženske ostadoše samo u majicama. Onda društvo navali da ih poliva viskijem. Ali, to društvu nije bilo dosta. Posuše ih solju! Ludnica! Samo je još falilo da im stave po jabuku u usta pa pravac - rerna, da se reš ispeku...
Nije se znalo ko se više ludira i ko pravi više fazona. Svi smo u tome beskrajno uživali - gosti, gazda Rade, ja... Ne sećam se kada sam se tako nezaboravno provela. Nije bilo nijednog incidenta iako su mnogi bili dobro zagrejani.
Ostavila sam mikrofon oko četiri ujutru. Više nisam imala snage, red je bio da se razilazimo. Taman da sednem, odjeknu - tras! Nisam se u trenutku mnogo uzbudila zbog toga. Mislila sam, ponovo je sevnula petarda. Onako umorna, uopšte nisam ukapirala šta se dešava...
Žene poskakaše, počeše da vrište. Na metar od mene, jedan od najveselijih momaka - pade! Kao da sam se tek tada osvestila. Pritrča moj Zoki, dograbi me i odvuče u jedan ćošak. Dečko koji je pao beše mrtav! Ubijen!
U stvari, šta je bilo? Momak je hteo da izađe iz kafića. Drugi, mrtav pijan, hteo je da uđe. Sreli su se na vratima, onaj što je ulazio je imao revolver i ko zna zašto je pucao pravo u ovoga...
Ne mogu vam opisati kako sam se osećala. Od ludog provoda do tragedije. Svima nam je sve preselo. Ni u najluđim snovima nisam sanjala da ću biti svedok ubistva i to nedužnog, mladog čoveka. Ne znam kako sam došla kući. Danima sam bila u šoku. A kada je prošao taj prvi šok, počela sam da se tresem. Evo, i sada dok vam ovo pričam, osećam se užasno, a lik tog nesretnog mladića mi lebdi pred očima."
Kurir.rs/S.M./Nportal
Bonus video: