Strašna tragedija u Kragujevcu: pucao na suprugu iz pištolja, „Porodična drama: nakon svađe ubio suprugu nožem u leđa“, „Tragičan događaj u Čačku: biznismen ubio ženu, pa sebe“, „Strašna nesreća: polio suprugu benzinom i zapalio je“, „Porodična tragedija u Somboru: muškarac zapalio ženu i dve ćerke“.
Sve su ovo naslovi u našim medijima kad se izveštava o desetinama žena koje svake godine u našoj zemlji gube život zbog toga što su tako odlučili njihovi muževi. I nikada, nikada se stvari ne nazovu pravim imenom - ne radi se ni o kakvim tragedijama ili dramama, to su žanrovi - radi se o ubistvima, ozbiljnim krivičnim delima, koja se u medijima moraju tako i nazivati.
Zato je bilo čudno kad se protekle nedelje u medijima pojavio naslov da se u zrenjaninskom naselju Zeleno polje dogodilo ubistvo u porodici. Stvari su bile mnogo jasnije kad se videlo da je u ovom slučaju žena ubila muža, tako da nije bilo prepreka da se to i u medijima okarakteriše baš onako kako jeste, bez ublažavanja, bez eufemizama, bez traženja razloga i opravdanja koji su toliko svojstveni novinskim tekstovima u kojima se, po pravilu, piše da, naravno, postoji razlog zbog kog je „došlo do tragedije“.
Taj razlog obično leži u ljubomori, u kojoj najčešće počiva i krivica za ubistvo, pa tako često možemo pročitati da je „Ljubomora kriva za tragediju kod Bele Palanke“, „Ljubomora uzrok tragedije u Novom Sadu“, a neretko i komšije, prijatelji i rodbina, za koje se nakon ubistva neizostavno sazna da su već godinama znali da je žrtva trpela nasilje svog partnera, i sami krive ljubomoru, konstatujući da je „za sve kriva ljubomora, sumnjao je da ga žena vara, puklo mu je pred očima“.
A niko da kaže jednu jednostavnu istinu: za ubistvo nije kriva ljubomora, nego nasilnik i ubica, koji, isto tako, nije ljubomoran, nego je nasilnik i ubica. Zbog toga je važno da kažemo da se ne radi o tragediji. Tragedija je, osim što se radi o vrsti drame, nesrećan događaj sa užasnim posledicama koji se desio sam od sebe, bez tuđeg uticaja, i koji je, najčešće, bio prouzrokovan nekim silama na koje čovek ne može imati uticaja.
Sve ostalo je krivično delo, ubistvo u ovom slučaju, i to najčešće ubistvo koje je posledica dugogodišnjeg, ponekad i višedecenijskog maltretiranja, koje je isto tako krivično delo za koje, očigledno, kod nas po pravilu nema ni osude ni kazne. Baš kao što se zabrinuti komšiluk upinje da nađe razloge i opravdanja za ubistvo u ljubomori, muževljevim sumnjama u ženu, njenim životnim izborima, načinu života ili oblačenja, pokušajima da napusti nasilnika i tako dalje - za ubistvo nema opravdanja i krivica leži isključivo u nasilniku i ubici, nikad u žrtvi, i njegovim realnim ili iracionalnim strahovima, osećanjima i fiks idejama.
I, umesto da se bavimo stvarnim uzrocima zbog kojih žene trpe nasilje, da se bavimo načinima na koje one mogu da se izbore da ne dozvole da nasilnici od njih naprave preplašene poslušnice, mi i dalje tražimo opravdanje za nasilnike, ublažavamo njihova dela i uvek, iznova i iznova, nađemo način da krivimo žene. Dokle?