Ova istaknuta dramska umetnica ostvarila je zavidan broj uloga u pozorištu, piše romane i poeziju, ali ljubav prema svom poslu iskazuje i kroz rad na televiziji gde je trenutno gledamo u seriji "Kolo sreće".
Baš zato što je od početka bavljenja svojim poslom svaki sledeći izazov pažljivo birala, glumica Vjera Mujović primer je umetnice koja živi ono što radi. Radoznalost koja je u njenom slučaju jednako velika kao i njeno davanje, odvela ju je na brojne puteve širom sveta gde je kroz glumu pokazivala svoj talenat. Osvajala je festivale, igrala predstave, pisala prozu i poeziju, recitovala, pevala... Pozorište je njen hram, ali nije zapostavila ni ljubav prema televiziji na koju se vratila serijom "Kolo sreće". Uloga balerine koja se zbog ljubavi odrekla karijere, kako kaže, veoma ju je inspirisala.
Koliko vam je prijalo snimanje serije koja tako dugo traje?
- Snimali smo je sa velikim zadovoljstvom od početka jula prošle, do kraja marta ove godine. Ekipa je divna, poletna, mnogo je odličnih mladih glumaca sa kojima se smejem od ranog jutra. Zato se umor lakše podnosi. Nestrpljivo čekamo svaku epizodu, komentarišemo na grupi, imamo dežurne smehotresce, navijamo za projekat. Nekako smo brižni, ujedinjeni i prilježni. Baš je lepo. Trebalo je imati snage, strpljenja i izboriti se!
Volite li da vidite sebe na ekranu?
- Iskreno, ne volim, jer stalno sebi nešto zameram. To mi je, uglavnom, stresno.
Da li vam je legla uloga Simone Tanasijević?
- Simona je Beograđanka, žena koja se veoma mlada udala i došla da živi sa mužem u njegovo malo mesto pored Sopota. A tek je počinjala svoju karijeru balerine. Međutim, njen muž, veseo i prefrigan čovek, opčinio je i ona je napustila profesionalnu karijeru. Ipak, drži časove plesa u mesnoj zajednici i trudi se unese duh umetnosti u to malo mesto. Sin joj je lekar u lokalnoj ambulanti i njen ponos. Sa svekrvom se ne podnosi, jer je Simona za nju previše moderna. Ali, sve trpi jer voli svog muža, predsednika mesne zajednice. I ne sluti da on ima paralelnu vezu. Videćemo koje će još svoje strane ova uzorna žena pokazati i otkriti. I kuda će povesti sudbina njen lik.
Kakvi vas likovi inače inspirišu?
- Oni koji imaju dramski razvoj, likovi koji nisu trpni, već vode radnju. Simona, na početku, deluje da nije takav lik, ona je smerna i dobra, ali će se itekako promeniti i pokazati inicijativu i snagu.
Kako gledate na hiperprodukciju serija?
- Televizija je brz medij. Moramo biti apdejtovani. Ne sećam se ko je rekao: Pozorište je umetnost, film - civilizacija. Šta je televizija? Četvrti zid naših kuća? Kao delatnici glumačkih poslova, treba da doprinesemo da deo televizijskih sadržaja bude u službi umetnosti. A ne samo da se sa nostalgijom sećamo dramskog programa ponedeljkom na TV Beograd, legendarnih serija... U ovo ubrzano vreme koronarne pošasti, moramo se boriti za male niše prave i čiste umetnosti na televiziji. Dobro je da ima mnogo posla, pogotovo za mlade nade, za mlade glumce koji treba da stiču iskustvo.
Volite li ipak više pozorište?
- Ostvarilo se mnogo toga u pozorištu zato što nisam čekala, nisam krivila sudbinu, krizu, zemlju, zvezde i loše okolnosti za svoj put. Preuzela sam stvari u svoje ruke, inicirala brojne projekte. I dalje mislim o novim temama, novim poduhvatima, o novim potrebama... Uživam igrajući Koko Šanel, Mabel Grujić... Svaka predstava je novo putovanje, novo otkrivanje, novi susret sa novom sobom. Inspirišu me snažne ličnosti koje su imale misiju - na primer Koko Šanel koja je ženama dala iluziju koja se zove sloboda, Mejbl Grujić koja je mnogo učinila za Srbiju. Pozivam vas da u Domu Jevrema Grujića gledate predstave posvećene ovim ženama. Radim i dve nove predstave, spremam se za veliku seriju. Igraćemo na jesen "Poetski kabare Ivo Andric" i "Dve žene i jedan rat" u našem Kulturnom centru u Parizu.
Impozantan je broj zemalja u koje ste putovali zbog posla. Koliko su vas sva ta putovanja formirala kao glumicu?
- Bila sam na festivalima i gostovala u Rusiji, Nemačkoj, Francuskoj, Gruziji, Jermeniji, Poljskoj, Grčkoj, Dagestanu, Kubi, Mongoliji... Stigla sam i do severnog polarnog kruga. Nastupala sam i za naše ljude u rasejanju u Kanadi, Južnoafričkoj Republici, Francuskoj, Švedskoj, Norveškoj, Danskoj, Švajcarskoj. Bila sam učesnik i izložbe "Jasenovac - pravo na nezaborav" 2018. u Njujorku u Ujedninjenim nacijama, kao i otvaranja srpsko-jevrejskog centra "Sveti Sava i Jehuda Alkalaj" u Jerusalimu. Putovanja su me utvrdila u tome da je glumački posao svuda na svetu isti, ali su mi obogatila duh, dušu i proširila mi vidike, dala mi ideje za nove projekte.
Jeste li svoje knjige pisali kako biste se dodatno pored glume izrazili?
- Nikako da završim svoju treću knjigu proze. A to bi trebalo, kako sam planirala, da bude knjiga za devojke. Uvek me omete posao, snimanja ili pozorište. Ipak, ponosna sam što je izašla monografija "Kulturna diplomatija u službi Srbije", nastala od moje doktorske disertacije (u izdanju Instituta za politicke studije). Ipak, sve je u oko pisanja je službi mog umetničkog, glumačkog posla!
Imate li ambiciju da napišete scenario za neku seriju ili film s obzirom na to da ste i romane prevodili sa ruskog i francuskog?
- Imam ideje, ali ne stižem. Zato se i ne upuštam u takve poduhvate.
Kako pamtite snimanje prvog filma "Svet"sa Petrom Kraljem i Goricom Popović? - Bila sam studentkinja, presrećna što igram sa takvim zvezdama, takvim glumačkim veličinama. Oni su bili predivni. Ali, nisu se ponašali kao da sam početnica, već su me tretirali kao potpuno ravnopravnog partnera. Time su bili još veći. Ali i moje divljenje njima bilo je još veće.
Pamtite li nečiji savet posebno?
- Naučila sam da smo uvek na početku. Svaki put smo početnici i sve je novo. Kada sam radila predstavu "Trun u oku" o Silviji Plat, sa mojom najdražom Radom Đuričin, utvrdila sam se u tome da tako mora. Bar u mom slučaju. Volela bih da budem nekako sigurna u sebe kao neki akademik i da mi je sve jasno. Ima mojih kolega koji su takvi. Divim im se. Ja nisam. Takva mi je sudbina. To sam videla od velikih glumaca sa kojima sam igrala - da je uvek sve ispočetka, i da je davanje uvek - do kraja!
Pred kamerom ste često igrali u epohama kao što su "Crveni mesec", "Jedne letnje noći", "Miris kiše na Balkanu"... Deluje da vam epoha lepo pristaje.
- Epoha mi je uvek draža kada snimam. Nekako odem od sebe, ali i od ovog sveta koji je često banalan. Prošlost može biti surova, žestoka, ali teško da se obrađuju prizemne teme iz prošlosti. Zato taj otklon od svakodnevice daje važnost i lepotu.
Bili ste deo serije "Moj rođak sa sela", jednoj od najgledanijih, a često repriziranih. Jeste li još tada prepoznali njen potencijal?
- Tekst Laleta Pavlovića je zaista bio sjajan. U sećanju će mi ostati neopisiva lakoća snimanja, svi smo se sjajno razumeli, reditelj Marko Marinković bio je beskrajno tanan u analizi, delikatan, Gagi Jovanović me je beskonačno zasmejavao. A još dobar rezultat. Tu seriju ljudi mnogo vole. I mnogo vole moj lik Rajne. To se ne događa tako često.
Šta vas posle svih godina rada ispunjava u glumi?
- Ovo što trenutno živimo su Orvel, Kafka, Beket i Jonesko zajedno. U kodeksu samuraja iz sedmog veka piše da je došlo poslednje vreme. Evo, četrnaesti vek kasnije, živimo kraj sveta. Živi se tako što prkosimo, što volimo, što delamo i imamo svoje snove i ludosti. Maštanje niko ne može da nam oduzme. A onda mašta postaje stvarnost. A to je umetnost, zar ne? Taj beg je koristan, da ne poludimo od crnih vesti i hronika. To je za mene moj posao - gluma.
Vasa biografija sadrži i neke bajkovite momente. Jeste li radili na tome da vam se dese ili uvek dobijemo ono što zaslužimo?
- Pravda ne postoji, za nju se moramo boriti. Ali, sudbina postoji i biće po njenom, koliko god se mi koprcali i bunili.
(Kurir. rs/Jasmina Antonijević Milošević)
Bonus video: