KULA STOTINU KOSTIJU: Kula Tengkorak - Susret sa 35 lobanja na vrhu planine!
Kula Tengkorak mesto je na kome se, u pećini, nalaze kosti 170 ljudi, predaka naroda koji živi u okolini
Visoka drvena kula diže se uz vertikalnu belu krečnjačku stenu. Iz daljine čini se kao da je delo ljudskih ruku prirodno sraslo uz božje nadahnuće.
Prizor priziva došljaka da se uputi preko uzanog mostića sklepanog od kanapa i drveta, koji se previše ljulja dok preko njega prelazim. Šum brze i velike reke nadjačavaju zvukovi motora koji preleću preko trošnog mosta koji se ljulja i nenormalno škripi.
Prirodna pojava
Na putu ka kuli Gua Tengkorak spazih kako se u neposrednoj blizini spajaju dve reke: manja, planinska, plava kao nebo, i veća, ravničarska, boje blatnjavih zemljoradničkih ruku. Različitog sastava, različite temperature, u istom koritu teku nekoliko stotina metara, ne mešajući se. To je poznata prirodna pojava koju sam imao prilike da vidim i u Amazoniji, a postoji i na još nekoliko mesta na planeti, ali je vrlo retka i uvek joj se obradujem.
Šansa da se čovek okupa a da mu pola tela bude u jednoj, hladnoj reci, a drugi deo u toploj, ne propušta se. Tu je i tipičan indonežanski park, prepun kičastih figura, čak i dinosaurusa i krokodila i mostića i srca prefarbanih u dugine boje. Na estetski uglavnom nezgrapan način, Indonežani iskazuju svoju toplu dušu, želju da sve bude veselo i ulepšano. Visoka drvena kula i dalje mi vuče pogled, doziva me. Međutim, ulazna kapija je zatvorena. Zar je to problem? Obilazim, preskačem i osvrćem se, gledajući da li će mi možda prići neki čuvar. Na vrhu kule spazih dve devojke, pa se ohrabrih: nisam jedini. Stazu je neko ukrasno rastinje tako preraslo da se probijam kroz lepotu beličastog lišća i cvetova.
Izdaleka kula izgleda veoma visoka i vidi se iz velike daljine. Ali njen uspon savladah u jednom dahu i - ostadoh bez daha. Vrh kule vodi ka otvoru u planini, pravoj pećini zavijenoj u mrak. A u tom mraku - kosti 170 ljudi! Trideset i pet lobanja okrenuto je bilo ka meni. Tek mali deo kostiju prekriven je žutom prostirkom, ostatak je poslagan uz zid pećine, blago okrenutih pogleda ka izlazu. To su preci naroda koji živi u okolini, prema verovanju stari najmanje 400 godina, iz doba kada je ovde bilo u usponu kraljevstvo pod nazivom Sadurengas, danas pretvoreno u Paser sultanat. S mrtvima, uz dužno poštovanje, još nisam imao problema. Plašim se samo živih. Uz poštovanje, ulazim u grobnicu i pričam s njima, na srpskom. Neka je laka zemlja svim dušama, neka je slava svim pravednicima. Došao sam na kraj sveta ne da uznemiravam, već da saznam i poštujem, i da o tome ostavim trag mom narodu i nekim novim generacijama.
Piknik
Siđoh s kule među ljude koji su plivali, igrali društvene igre, pravili piknik s decom. S vrha kule mrtvi preci posmatraju život u podnožju. Gde je života ili smrti više, teško je reći, tek dirnulo me je ovo mesto i povezanost drevnih vekova s neminovošću bezbrižnog sadašnjeg trenutka, sa smrću pod miškom ili - bukvalno, iznad glava.
Ugledao me je čuvar. Nije video da sam se popeo na kulu. Pa to bi trebalo da bude u moju korist, zar ne? Ne, jer kakav bi to način bio da stranac izdaleka dođe dovde, poljubi vrata i ne preskoči ogradu! Želi da mi pokaže na kom mestu su pravila najmekša, tj. gde se najlakše preskače ograda. Nasmeja me, pa mu rekoh da sam na vrhu već bio, a on zadovoljno klimnu glavom i pozdravi me u znak rastanka. Takvi su Indonežani - ne teraju umesto maka zakon na konac, imaju mnogo više razumevanja za ljude nego za pravila. Nekada to izludi čoveka, ali češće ulepša i olakša često ionako dovljno tmurnu svakodnevicu.
Jelo na podu
Bilo je veče kada sam se uputio ka vodopadu koji su mi preporučili. Zaustavio sam se ispred neke trošne kolibe, upitao sam nepoznate ljude za pravac. Objasniše mi da kolima do tamo ne mogu stići, već samo motorom. Odakle mi pa motor u ovoj nedođiji? Nije problem, odvešće me oni. I tako i bi: već je bio sumrak kada smo se brzo probijali kroz gusto rastinje. Uzak zemljani putić vodio je vijugavo uzbrdo kroz prašumu, sve do slapova koji se prelivaju preko kamenja sa iskonskom snagom. Videti još jedan vodopad, koji pritom nije preveliki, jeste lepo, ali nije preterano uzbudljivo. Zato me je naročito nadahnuo put kojim smo prošli, neobično drveće čije korenje se razmilelo i priljubilo uz stenje i učinilo da drveće stoji uspravno, naizgled suprotno zakonima gravitacije. I ovaj nepoznati čovek, koji je bio spreman da bez izgovorene reči (i bukvalno, pošto se sporazumevamo rukama i kucanjem na Gugl prevodiocu) ovako pomogne strancu, i još žuri, da bi mi pre mraka pokazao najlepši prizor svog rodnog kraja.
Kada smo se vratili u selo, domaćini me stidljivo upitaše da li sam gladan. Nemaju ništa posebno, ono što bi i sami jeli, ali ako želim, dobro sam došao za trpezu. Posle celog dana jurnjave po lošim putevima i dugim šetnjama po šumama, jedva sam dočekao da nešto pojedem. Pod njihovog skromnog drvenog doma začas se pretvorio u bogat agape: pirinač, jaja, nešto povrća i slatkiša. Skromno, rekli bi neki, ali sa toliko duše da slađe nisam jeo ni u najskupljim restoranima. Sa mnom je na podu selo pola porodice. Jede se, naravno, rukama, tako da se svaki zalogaj oseti i čulom dodira. Nisam navikao da sedim na podu, pa se naslanjam na džakove pirinča koji su poslagani u jednom ćošku.
Odjednom, u kuću je ušlo - čitavo obdanište! Sigurno dvadesetak dece raznih uzrasta. To su deca ovog domaćinstva, ali i celog komšiluka navratila da vide stranca. Kažu, još nijedan nije ovde zabasao, barem koliko oni znaju. Klinci su se razmileli po celom malenom domu, raskalašno, bezbrižno kako to samo deca znaju, a opet nekako pristojno i bez velike galame. Da je neko uzeo da broji decu i odrasle u toj kolibi, zabrojao bi se žestoko! Deca su tu bila duže od sat vremena i niko nikome nije smetao, a prostora u kući nije bilo više ni mrav da u nju uđe! Deca su uspevala i da se igraju, i da se šale, i da budu nevaljala, a da opet nekako niko tu ne bude suvišan i da niko ne napravi ništa što bi bilo kome drugome išlo na štetu. Koliba se sastoji od jedne prostrane prostorije s kuhinjom koja je delimično odvojena i jednom minijaturnom spavaćom sobom pregrađenom nekim tankim zidom koji kao da je od plastike. U dnu se nalazi velika rupa, a deca su spavaću sobu celu ispunila svojim majušnim telima i smenjivali se vireći kroz tu rupu, kako bi videli šta to stranac radi u njihovom domu. Fotografisali smo se, igrali i komunicirali, najviše osmesima i mimikom, ali smo jedni druge savršeno razumeli. Tako dobrodošlo sam se osećao na malo mesta na planeti.
„Da li gosta možda bole leđa od previše vremena u kolima?“, bilo je neobično pitanje, posle kojeg je usledilo moje leganje na pod i jedna od najjačih masaži koju jelično domaćin upriličio razbijajući sve čvorove nakupljene sedenjem u kancelarijama.
Kao sardine
Noć je već uveliko prekrila ceo prelepi predeo. Zvezdano nebo, među najbogatijim na planeti, i meseci ispunili su seosku zemljanu džadu mistikom i neizvesnošću: kuda sada, gde pronaći smeštaj.
Skromni domaćin je, stidljivo, ukazao na očigledno: kad stranca nahraniš, red je da mu pružiš priliku i da se naspava! Šta znači izreka kad deca nisu besna, ni kuća nije tesna, nikad dosad nisam tako jasno shvatio. Kao i do tada, kada deca nisu besna, uvek ima mesta za još jednog. Samo u velikim, praznim domovima i istim takvim dušama nema mesta ni za samog domaćina, kamoli za nekog drugog.
Samo, domaćin je bio iskreno zabrinut, šta ako meni nije udobno u njegovom skromnom domu, koji ne može da parira hotelima i evropskom standardu. Baš na ovom putovanju proveo sam jednu noć, igrom slučaja, u jednom preskupom hotelu. I mogu reći da nisam ni približno bio srećan kao u ovom domu, obujmljen ljubavlju i osmesima, znatiželjom i poštovanjem, srdačnošću i gostoprimstvom bez premca. To sam mu i rekao, a dok su nameštali ležaj na podu, domaćica dobaci svom suprugu: „hotel bagus“ iliti „hotel super“.
Za nekoliko sekundi pod se raščistio i domaćin je s prijateljima doneo dušek koji je stavio na pod u jedno ćoše kolibe. Raspremio je ženske haljine koje su tu bile okačene i pripremio mi prenoćište. Kada su svi zaspali, provirio sam da vidim kako spavaju u drugom delu prostorije: poslagani kao sardine, ušuškani, na golom podu, naravno, sa nekoliko ćebadi i prostirki, ali bez dušeka. Mazili su se i pazili, bili zagrljeni i spokojni, čak i u snu. Ujutru me je čekao spreman doručak i nekoliko desetina zagrljaja za srećan put. Zaista, ko želi da sazna šta to znači prava gostoljubivost, treba da poseti Borneo.
Kurir.rs/ Viktor Lazić