Voda svetluca na majskom suncu, a u njoj uživaju i ptice. Ovaj kraj zovu rajem za ribolovce: ušao je i u Ginisovu knjigu rekorda jer je na njemu upecan najveći šaran na svetu - imao je 44 kilograma
Da ne beše pandemije korone, verovatno ne bismo ni spoznali lepote naše zemlje. Gotovo da svakodnevno možemo da čujemo ovu rečenicu u nekom kraju Srbije koji zbog poseta i zainteresovanosti turista polako raste...
Tako i meštani Braničevskog okruga vele da je ovo samo još jedan delić srpskog tla na koji i te kako treba biti ponosan.
Veliko Gradište - mali grad, a velika duša, istorija, kultura, ali i priroda, ona prava - netaknuta.
Miris košene trave
Put do grada čini se uzan, ali duhom i zelenilom bogat. S jedne strane druma prostiru se hektari njiva i onih skoro posejanih oranica. Neko zemljište je pod kukuruzom, neko poorano. Na onim njivama gde vire prve mlade stabljike zelenog kukuruza ponegde se javi i crveni mak, dok se mlada pšenica vijori u ritmu vetra.
Posle njiva na ulazu u Veliko Gradište putnik spozna drugo zelenilo, ali ono dvorišno. Naširoko širom puta se pruža miris košene trave, dok iza dvorišta i velikih kapija - kućerine!
Ne, nisu to obične kuće, neg mi se učiniše kao višespratnice, vile. Neke su čak ograđene velikim crnim ili belim ogradama od kovanog gvožđa, a na kapiji ili pred vratima obavezno čuči neka gipsana figura, bilo lav, patuljak, bilo pupoljak...
Fasade ovih kućerina koje se nižu jedna za drugom dok se vozimo do centra idu od jarkožute boje preko ljubičaste, roze, pa do one drečavozelene. Gotovo da ne možeš da prođeš ulicom a da ne baciš pogled. Gledajući ih i onako na brzaka, tim skladom odaju utisak pravog srpskog domaćinstva koje odiše toplotom porodičnog doma. A i nisam se prevarila, meštani i jesu takvi. Dočekaše nas uz domaću kafu i sok, za početak.
Voćke, bašte, plastenici, njive... Ovde su ljudi ne samo gostoprimljivi no i te kako vredni.
Pasuljijada
Skoro smo u centru, a na krovu jedne kuće spoznah ogromno gnezdo, i to ni manje ni više nego rodino. Kažu, retko se viđa, a ne dira se, donosi sreću i blagodet.
Stižemo do centra. Žitni trg, a na njemu načičkana zgrada opštine, gimnazije, crkve... Mali centar, a sve je tu na nekoliko koraka laganog hoda. Tokom prošle nedelje je bio Festival cveća i meda, pa građani tamo-vamo jure i žure. U prolazu od meštana čuh na tren kako najavljuju i tradicionalnu Pasuljijadu, ali ne onog "običnog", nego pasulja od gradištanca.
- On samo uspeva ovde kod nas i nigde više u Srbiji, pa će uskoro i to da se organizuje. U više od 150 kotlića će se krčkati naš specijalitet - ponosno priča jedna meštanka.
Ulazimo u opštinu, čija unutrašnjost mi na prvi pogled beše odnekud poznata, kad ono rekoše nam da su tu na hodniku snimljene neke scene iz filma "Otpisani".
Tu svašta čuh o gradu, odiše mirom kako zbog prirode tako i zbog samog položaja i istorije. Posebno su ponosni na činjenicu da su 1999. imali sreće da ne budu bombardovani.
Raj za ribolovce
Od centra se uputismo ka biseru ovog kraja - Srebrnom jezeru.
Nekoliko kilometara odvojeno od grada, ali opet tu. Vožnja uzanim putićem, a s leve i desne strane puca plavetnilo vode. S leve je Srebrno jezero, a s desne lepi plavi Dunav, koji u ovom mestu gotovo da mili.
Površinska voda na jezeru se lepo svetluca na ovom majskom suncu, dok su Dunav odavno posetile ptice. Eno i jedne čaplje koja stoji u plićaku... Kažu da ovaj kraj zovu rajem za ribolovce. Ušlo je i u Ginisovu knjigu rekorda jer je na njemu upecan najveći šaran na svetu, koji je imao 44 kilograma.
Srbija, a na samo nekoliko kilometara tamo preko Dunava je granica s Rumunijom.
Iako je maj, sunce upeklo, a na peščanim plažama jezera se sunčaju i prvi kupači. Kažu, otvorili sezonu pre sezone. Jedva je i dočekali jer ovo mesto upravo zaživi baš tokom leta. Ove godine zbog sunca vri već od prvomajskog uranka.
Ko u vodi, ko na suncu, jedno je sigurno - priroda diše. Kameniti put se pruža pred nama, i to pravo do Ramske tvrđave, koja leži na Dunavu. Spustismo se dole, a Dunav mi se na prvi pogled učini čudnim.
Plovni put
Tik uz Ram prostire se najširi plovni put na čitavom toku Dunava, od Nemačke, pa do Crnog mora, baš tu između dve bove je najširi razmak Dunava. Iako je tu najširi, na ovom mestu počinje i priču o svojoj veličini.
Eto na tom mestu ga presecaju četiri planinske reke. One imaju masu koja je dosta gušća od Dunava. Presecaju njegovu maticu i čine da Dunav u ovom središnjem delu stane u jednu tako mirnu vodu. Legende kažu da su ovu vodu baš svi naši velikani želeli da kontrolišu kako bi tuda prolazili, pa će zato tvrđavu Ram u 15. veku praviti Turci, neke druge će pre njih praviti Rimljani, treće Kelti.
U Ramu je službovao kao carinik i Vuk Stefanović Karadžić, a na tom mestu mu beše i prvo angažovanje. Ovde je Dunav prešao i Karađorđe 1817. godine, kada se vraćao iz Rusije. Doduše, legenda kaže da je taj njegov prelazak bio ilegalan, pa kako bi ga platio, morao je da da poslednje dve kubure, a onda bez te dve kubure išao kod kuma.
Ovde je prešao i Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop, 1220 godine, odakle je krenuo na pregovore da spreči rat sa Ugarskom, jer je u to vreme ova obala pripadala Ugarskoj, ali je ugarska vojska bila s druge strane zbog jakog vetra. Kažu da ovde ume da dune i do 150 kilometara na čas i da kapetanija mora da obustavi plovidbu.
Zato Sveti Sava odlučuje da sam pređe na drugu obalu, a Andrija II, zadivljen hrabrošću našeg arhiepiskopa, pristaje da ga sasluša, a o tome svedoči i manastir Bazijaš u Rumuniji.
Ostrvo
Sa tvrđave se pogled baca i na ostrvo u obliku potkovice, a vele da je ono najveće mrestilište riba i sjatište selica. Bilo je ono i veće, ali izgradnjom Đerdapa došlo je do podizanja nivoa Dunava, pa je ostrvo u najvećem delu potopljeno te ostade ovaj deo u obliku potkovice. Potopljeni panjevi su postala mesta za njegove stanovnike - ribe i ptice.
Tvrđava spolja možda deluje kao i sve druge, ali njene zidine kriju bogatu istoriju. Ne samo da ima spratove već kažu da je ona nekada pre mnogo vekova imala i sistem grejanja. U 15. veku je bilo revolucionarno imati kamin sa svakim odvojenim odžakom, pa tako nije dolazilo do mešanja dima. Svaki sprat na tvrđavi ima svoju vertikalu koja vodi nagore i ne može da dođe do gušenja onih koji su na gornjim spratovima.
Ram je u to vreme imao 36 niša koje su bile na poziciji topova. Poređenja radi, Beogradska tvrđava, koja je u to vreme bila daleko veća, imala je samo 22 topovska mesta, što svedoči o važnosti mesta i prelaska na drugu stranu. Ono što Ram razlikuje od drugih jeste i posedovanje ličnog toaleta u odajama zapovednika grada.
Koliko su njeni tvorci bili mudri u izgradnji i očuvanju tvrđave pokazuje i sam ulaz, koji ima mnogo spletki koje su činile da tvrđava bude teško osvojiva. U sredini Rama se nalazi veliko svetilište posvećeno Jupiteru. Na prvi pogled beznačajno, ali ono je ujedno i grobnica rimskog vojskovođe, stegonoše barjaktara sedme Klaudijeve legije.
U centru, u šupljini je pronađen njegov skelet. Kada su Turci u 15. veku došli da prave poprilično sofisticiranu tvrđavu sa 36 topova, spratove, kamine i kanalizaciju, taj objekat u centru ostavljaju netaknutim. Iako im religija dozvoljava da mogu da menjaju namenu, ovde u Ramu prave tvrđavu u krug iako je to svetilište u centru samo zauzimalo veliki prostor.
Dakle, Turci su došli u vojnički hram, a Jupiter je zaštitnik vojničke sreće, pa su na tom mestu našli vojničku grobnicu, te su rešili da je ne diraju kako ne bi rušili vojničku sreću. Tako i danas svetilište ostaje na sredini da bode oko, ali da vuče veliku istoriju i simboliku. Unutar vojnog objekta ostade ovaj objekat potpuno druge religije.
Svaka kula na tvrđavi je priča za sebe. Svaka je drugačija, prilagođena svojoj poziciji. Jedna ima zasečene ivice, druga oštre, treća poligonalne, dok je jedna šešir kula.
Aleksandra Kocić