Tea Gašpar Kovačič iz Sremske Mitrovice imala je samo sedam godina kada joj dijagnostikovan during - kožni oblik celijakije.
Bolest o kojoj se tada malo znalo, stavila je njenu porodicu na velike muke jer bezglutenskih proizvoda u Srbiji tada nije bilo. Snalazili su se kako su znali i umeli, jer je stroga bezglutenska dijeta bila jedini način da se Teina bolest drži pod kontrolom.
To je u velikoj meri odredilo njen životni i profesionalni put, pa danas Tea, iako master teoretičar umetnosti, već sedam godina piše blog o bezglutenskoj ishrani i načinu života s ciljem da pomogne ljudima sa celijakijom da lakše žive sa svojom bolešću.
– During, tj. dermatitis herpetiformis, jeste kožno autoimuno oboljenje izazvano unošenjem glutena u organizam. Javlja se kod 10–25 odsto ljudi koji imaju celijakiju. Ispoljava se u vidu klastera sačinjenih od vodenastih plikova koji se pojavljuju na kolenima, laktovima, zadnjici i glavi. Najčešće se javlja u između 30. i 40. godine, ali meni se pojavio kada sam imala sedam, što znači da ga je moguće dobiti u bilo kom uzrastu – priča Tea (34).
Pomogla mi je bezglutenska dijeta
Od pojave prvih simptoma bolesti do tačne dijagnoze bilo je mnogo lutanja.
– U početku su doktori mislili da je to herpes, kasnije su moje stanje povezivali sa alergijom na jagode, a nakon biopsije, kada mi je utvrđena dijagnoza, dobila sam samo da pijem jedan lek, iako during, kao i obična celijakija, iziskuje strikntnu bezglutensku dijetu. Taj lek se daje u prva tri meseca kako bi se umanjili svrab i iritacija, ali jedino stroga bezglutenska dijeta pomaže da se simptomi povuku. Na dijetu sam prešla tek nakon par godina, kada sam promenila doktora.
Kako devedesetih godina bezglutenskih proizvoda kod nas nije bilo, Teina porodica bila je prinuđena da ih nabavlja iz inostranstva.
– Ali ni to se nije dešavalo tako često, pa se mama trudila da nam napravi sve što nismo mogli da kupimo. Bilo je teško, jer nije postojalo kvalitetno brašno bez glutena od kog se moglo nešto napraviti. Bilo je tu lutanja i kontaminiranih proizvoda za koje tad nismo znali da su opasni kao i oni koji po prirodi sadrže gluten.
Najteže mi padaju neznanje i neupućenost
Tea se seća mnogih neprijatnih situacija u koje je dolazila zbog neznanja i neupućenosti okoline u problematiku njene bolesti.
– Kada sam upoznala mog sadašnjeg supruga, odveo me je na večeru u jedan lokalni restoran. Naručila sam meso sa roštilja i naglasila da ne smem da jedem hleb i da to meso ne bi smelo da se peče na istoj žici na kojoj se nekad prepeče lepinja.
Konobarica je, kaže, izgledala kao da razume šta joj govori, ali kada joj je donela tanjir, na njemu je bila ogromna lepinja i u njoj parče mesa.
– Rekla sam da ja zaista ne smem da jedem hleb jer mogu da završim u bolnici, a ona mi je na sve to odgovorila: „Ali ta lepinja vam pripada“. To veče sam ostala bez večere, a moj muž je bio ubeđen da sam ramažena i da volim da zanovetam. Nekoliko godina kasnije, kako je postajao upućeniji u celu tu priču o celijakiji, napisao je članak na mom blogu „Život sa osobom obolelom od celijakije“ koji nikoga nije ostavio ravnodušnim.
Tea zato danas na svom blogu ohrabruje ljude sa celijakijom, ali i one u njihovom okruženju, da prihvate da je bezglutenska dijeta jedini lek za njihovo stanje, ali samo ako je se striktno pridržavaju, bez izuzetka.
– Ne smete da zažmurite i pojedete nešto što je zabranjeno niti da svom detetu date parče glutenske torte na rođendanu. Nemojte da vas bude sramota da postavite milion pitanja konobaru, pa i u bezglutenskom restoranu. Nemojte da vam bude neprijatno što vas neko svaki put kad odete kod njega nudi kolačima koji sadrže gluten. Njegova je sramota što se nije potrudio da sazna da šta smete da jedete.
Sin i ćerka su nasledili moj gen za celijakiju
Oba Teina deteta, sin i ćerka, nasledila su od nje gen za celijakiju, što znači da i oni imaju veliki potencijal da u budućnosti razviju ovu bolest, ali mogu i da ostanu samo nosioci gena i žive normalno do kraja života.
– Ne bojim se da moja deca možda neće smeti da jede gluten. Više me plaši ceo proces otkrivanja i dijagnostikovanja bolesti, neupućenost pedijatra, vaspitačice, učiteljice ili kuvara u restoranu koji nudi bezglutenski jelovnik. Brine me i neodgovornost obolelih, ali i roditelja obolele dece koji ne shvataju ozbiljnost striktne bezglutenske dijete i toga da je ona jedini lek za ovo stanje. Nemojte da žalite svoju decu i time im oduzimate samopouzdanje, nego ih naučite da je to za njihovo dobro i da nemaju čega da se stide. Celijakija nije film koji se daje u bioskopima samo ovog maja, celijakija je život koji se živi svaki dan, cele godine.
Celijakičar mora da nauči da pravi bezglutenski hleb
Tea kaže da bezglutenska ishrana može da bude čak i ukusnija od glutenske.
– Volim da eksperimentišem i otkrivam nove recepte, ali najsrećnija sam kada pravim nešto što znam da moja deca obožavaju. Ono što svaki celijakičar voli i želi da nauči da pravi je definitivno savršeni bezglutenski hleb.
Tea je završila Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, ali je celijakija odvela na potpuno drugačiji put.
– Život je jako nepredvidiv. Mislila sam da ću se uvek i samo baviti muzikom koja mi je dugo bila najveća satisfakcija u životu, ali onda sam otkrila bezglutensku kuhinju i fotografiju koje su mi otvorile niz novih mogućnosti i zadovoljstava.
Pored recepata, članaka o celijakiji, dijagnozi i dijeti, Tea piše i putopise kroz koje želi da ohrabrim ljude da putuju i da im olakša pripremu koja im je neophodna.
– Svi moji planovi su trenutno usredsređeni na razvijanje bezglutenske platforme na kojoj će jedan celijakičar moći da dobije odgovore i savete iz svakog segmenta života.
(Kurir.rs/Blic Žena)
Bonus video: