Milica Kralj izvela je protekle nedelje novu generaciju glumaca sa Akademije umetnosti, koji su prvi put pred publikom izveli komad "Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja".
Za Kurir rediteljka govori o novom čitanju drame Ive Brešana, inspirisane tragedijom "Hamlet", ali i predstojećem Sterijinom pozorju na kome će biti izveden njen "Rolerkoster".
Predstava "Rolerkoster" po tekstu Jelene Kajgo veliki je hit u Ateljeu 212. S kakvim ambicijama idete u Novi Sad na Pozorje?
- Meni je prvi put da učestvujem na Sterijinom pozorju, tako da idem na festival potpuno rasterećena. Jedan od mojih studenata igra u toj predstavi, tako da, eto, idemo zajedno. Izgleda da ima tu neke simbolike pred kraj njihovog školovanja da putujemo na taj najveći festival sa radošću i svakako ćemo dati sve od sebe.
Zašto ste sa svojim studentima odlučili baš za "Hamleta", s obzirom na to da je ova Brešenova drama prvi put odigrana pre 50 godina?
- Između ostalog, to je jedan od mojih omiljenih komada i gledala sam nekoliko izvođenja "Hamleta u selu Mrduša Donja" za poslednjih 30 godina. Predstava je sjajna i pruža mogućnost svim studentima da nešto odigraju, što je jako važno kad radite diplomsku predstavu.
Osnovna odluka reditelja je koga da postavi za glavni lik, da li je to Učitelj ili Joca. Da li ste imali tu dilemu ko je više Hamlet od njih dvojice?
- Da, pa to jeste ključno pitanje, zavisi iz koje vizure se priča ova priča. Ona je ispričana iz vizure Joce, koji igra Hamleta, koji jeste pobunjenik i koji ne pristaje da bude jedan od ovaca u stadu i da bude neko ko ima uniformno mišljenje. Iako ga opominju da to neće biti dobro po njega, on uporno srlja, dok je učitelj predstavnik intelektualaca koji gledaju neki svoj interes, pokušavaju da zaštite svoju porodicu i koji pristaju na sve u suštini, ne mešajući se mnogo u stvari.
Da li ste kod pripreme ove predstave od studenata tražili da ne gledaju film Krste Papića ili upravo da ga pogledaju?
- Nisam tražila da gledaju. Tražila sam da što više budu svoji i da što više njihovih ideja bude uklopljeno u predstavu, jer je to ipak njihova diplomska i oni treba da se osećaju dobro.
Prebacili ste na južnjački dijalekt?
- Jesam, činilo mi se da kada bi glumci govorili na jeziku Dalmatinske Zagore, to bi malo više ličilo na karikaturu, a ovako je nekako slično po mentalitetu, a nekako nama bliže, jer jezik daje tu neku posebnu obojenost, a i te izvedbe koje sam gledala bile su prilagođene regionu u kom su održavane.
Da li ste očekivali da će ova predstava izazvati toliko interesovanje, da će čak biti uvršćena i na Belef?
- Mi smo predstavu i radili da bismo je što više igrali i iskreno se nadam da ćemo je dugo igrati, jer mi je važno da studenti, kada dobiju diplomu, ipak imaju nešto živo što će da im premosti taj neki jaz između kraja školovanja i početka profesionalne karijere, mada većina ovih studenata koji igraju već uveliko radi.
Šta kažete svojim studentima - pozorište ili televizija - kako tu napraviti balans?
- Pozorište je definitivno kolevka glumačke umetnosti, to uopšte nije sporno. Problem je što je danas vreme hiperprodukcije i na televiziji je teško doći do nekog kvaliteta, te morate raditi mnoge stvari kako biste bili prepoznatljivi i da bi vam se otvarali mnogi drugi putevi. Danas je tako i drugačije je od vremena kada sam ja bila njihovih godina, ali prosto moraju ići u skladu sa svojim vremenom.
Neki reditelji ne vole da rade žive pisce, ali vi od toga ne bežite. Šta je lakše postaviti, klasiku ili savremenu dramu? - Jednako je teško i jedno i drugo. Možda je za nijansu lakše raditi praizvedbu, jer je niko do tada nije gledao, a kod klasike uvek morate da gledate neki gvint da nađete ili neku priču, nešto što je univerzalno na neki svoj način, pa eto, možda je to neka olakšavajuća okolnost.
Kurir.rs
Bonus video: