Sve ima svoju smešnu strane, pa i rat. S druge strane, sve što je smešno ima svoju tragičnu stranu. Smešno i tragično se prepliću. Nije to promaklo pažnji Alfreda Žarija - u Srbiji poznatog poglavito preko naslovne uloge Zorana Radmilovića u komadu „Kralj Ibi“ - koji je, sprdajući se s devetnaestovekovnim entuzijazmom, vaktile napisao: „Moramo graditi što više, da bismo imali šta da rušimo kad izbije rat.“. akat strašno, ali i tragično kad dođe vreme rušenja.
Gradilo se, dakle, gradilo, gomilalo se oružje, gomilalo, pa se - što reko Sloterdajk - samozapalilo i nastupilo je vreme rušenja. Trenutno se ruši po Ukrajini, što ne znači da se rušilačkaa energija neće preliti i dalje, biće, zapravo čudo ako se ne prelije.
Najsmešnija strana ukrajinskog rata bez sumnje je ruska ratna propaganda, koja kao da nije naučila ništa od jedne od najboljih ratnih (i svih drugih) propagandi ovog čemernog sveta. U poređenju s ruskom, čak i Miloševićeva propaganda iz devedesetih izgleda krajnje profesionalno.
Ratne propagande po definiciji moraju da lažu i maste - čine to i predratne - al’ uprkos tome što svi znaju da su propagande najobičnije laganje i mašćenje, propagandna laganja i mašćenja, ako hoće da budu efikasna, moraju zvučati/izgledati tako da tragične pojave poput rata izgledaju ozbiljno, a ne smešno.
Jer, pazite, ako propagandna mašinerija deluje smešno i neozbiljno, deo smehotresnosti i irelevantnosti se po zakonu spojenih sudova prenese i na propagandinu državnu i vojnu mašineriju. Nemam, naravno, dokaza, ali tvrd vam stojim da je odluci Amerike i EU da obilno potpomogne ukrajinsku vojsku više doprinela junakinja naše današnje kolumne, najsmehotresnija ratna pojava, Marija Zaharova, nego svi apeli Zelenskog i „slobodnog sveta“.
Kako sad to? Lako. U Pentagonu i drugim zapadnim generalštabovima sede timovi eksperata za psihološki rat koji pomno prate i analiziraju nastupe protivničkih propagandista i na osnovu njihovih priča (i body languagea) donose zaključke o stanju stvari (i uma) njihovih šefova. Po principu: čega ima u izlogu, mora biti i u radnji.
Putin bi bio mnogo pametnije postupio da je umesto konfuzne (ponekad i naćefleisane) Zaharove, angažovao Ljubinku - umal, grešna mi duša, ne napisah Ljilju - Milinčićku, koja doduše konfabulira, laže i masti za sve pare, ali koja to čini samouvereno, elokventno, na momente nadahnuto. Milinčićka, uostalom, džaba kreči u Srbiji. Ruska propaganda je ovde obavila posao pre 160 godina. Milinčićka bi bila korisnija na prvoj liniji fronta.
Kao kuhinjski psiholog amater, moja neznatnost je zaključila da su u Kremlju zavladali nesigurnost i strah na osnovu jednog nastupa - bilo ih je još - Marije Zaharove, za koji sam u prvi mah mislio da je fake, tj. montaža, a u kome je portparolka (i tom zgodom vidno nacvrckana) blagoizjavila da su „Ukrajinci do te mere sebični i hulje da braći Rusima nisu hteli da daju - recept za boršč“.