Nekadašnji visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije (SPS) Branislav Ivković u nastavku velike ispovesti za Kurir priča šta se sve dešavalo tokom hapšenja bivšeg predsednika države Slobodana Miloševića u vili Mir na beogradskom Dedinju marta 2001. godine.
Ivković je, inače, tada bio među malobrojnim socijalistima koji su bili uz Miloševića u kući, a kasnije ga je triput nedeljno posećivao i u Centralnom zatvoru. Tako nam otkriva kako se ko ponašao tokom pregovora o predaji Miloševića i odlasku u zatvor, kakvi su sve planovi postojali, te šta je ko obećavao tokom ove akcije koja je trajala dva dana.
Čega se danas prvo setite kad pomislite na hapšenje Miloševića marta 2001. i pregovora oko toga? Uz Slavicu Đukić Dejanović, bili ste jedini od socijalista koji je bio u vili Mir na Dedinju tokom pregovora o predaji. Otkud vi tu?
- Bio sam šef poslaničke grupe SPS, pauza za ručak u Skupštini bila je od 13 do 14.30, sedeo sam u kancelariji na petom spratu, zove me Slobodan od kuće i kaže da se tamo neke stvari događaju, da je došlo sedam džipova u kojima su ljudi s maskama, ali i dva saniteta... Rekao sam mu da ću da izađem za govornicu i obavestim građane, pokupim sve poslanike i dođem kod njega. Sve vreme je tada postojao strah da će Amerikanci ili Englezi doći helikopterima da pokupe Slobu iz vile Mir i odvedu u Hag.
Ma je li to uopšte bilo i realno?
- Da, to je bila realna opcija. Zato se bilo organizovalo oko 40 ljudi, doneli su oružje i okupili se oko Slobodana, prethodnih mesec dana su bili s njim da bi ga odbranili ukoliko dođu ovi helikopterima da ga kidnapuju. Čak je Nebojša Pavković (načelnik Generalštaba, prim. nov.) dva bova, borbena oklopna vozila s topovima i mitraljezom i sa po osam vojnika naoružanih automatima, postavio tu - jedan ka Konavljanskoj ulici, a drugi ka Užičkoj. I ja nakon ovog poziva od Slobe, koji mi kaže da uradim ovako kao što sam rekao, odem kod Voje Šešelja i radikala i sve im ispričam. On mi kaže: "Tebi i tvojima je mesto tamo, a mi ostajemo ovde, svaki čas ću da izlazim za govornicu i postavljati pitanje šta se dešava oko vile Mir, da narod čuje." Zatražim reč, izađem za govornicu i kažem sve što se događa, pozvao sam poslanike da krenemo i kad smo izašli napolje, već je 200-300 ljudi bilo pred Skupštinom. Čak je stao neki čovek i rekao: "Hajde, Bane, vozim te." Nije mi ni trebao taksi. Otišli smo pred vilu Mir i stali tamo, zahvaljujući tom mom govoru u Skupštini i Vojinom ponavljanju mi smo za dva sata oko vile imali 10.000 ljudi. Kad je počeo da pada mrak, Sloba me je pozvao kod njega, rekli su mi kuda smem da idem, jer je sve bilo minirano... Kaže mi unutra Sloba: "Bane, koga god da zovem - niko mi se ne javlja, ali niko. Ni socijalisti, ni DS, pođi kod Voje Koštunice i vidi šta se događa." Tu su, pored mene, bili Slavica Đukić Dejanović, poslanik SPS sa Kosova Minja Milovanović i Rade Arežina, koji je čak iz Kladova tog dana za tri sata "fićom" došao za Beograd. Malo nas je bilo, svi su zbrisali, svi ovi koji su ga voleli posle... I sednemo mi u tog "fiću": Arežina vozi, ja napred, a Slavica i Minja pozadi. Odemo u Ulicu Braće Jugovića, pozvonim Koštunici, njegova žena kaže da je on u SIV i mi ti "fićom" dođemo na svečani ulaz u SIV. Kakvo je to vreme bilo...
I šta kaže Koštunica?
- Koštunica je tek bio došao iz inostranstva, nije imao pojma o svemu ovome, a ja čak mislim da je sve ovo počelo da se radi baš zato što on nije bio u zemlji. Znam da je on bio protiv izručenja Miloševića Hagu, ali jednostavno nije imao snage da to spreči. Tad je pozvao Nebojšu Pavkovića, koji je potvrdio da se sve ovo dešava, da ne lažemo... Koštunica je rekao: "Molim vas, učinite sve da ne bude nijednog incidenta, mnogo je važno da ne bude ranjenih i stradalih, a ja vam obećavam da ću učiniti sve da ide po zakonu." Mene je ubijao način na koji se ovo radilo. Kad sam ušao u kola kod Čede (Čedomir Jovanović, šef poslaničke grupe DOS u to vreme, prim. nov.), on daje mi tri hartije, nema pečata, nema potpisa, nema ništa...
Šta vam danas prvo padne na pamet kad pomislite na sve u vezi sa tom predajom i hapšenjem?
- Prvo se setim velike lojalnosti svih oko Slobodana. Najpre tih 40 ljudi koji su došli spremni da poginu, koji su stražarili tu dan i noć... Drugi utisak mi je Slobodanovo dostojanstvo i mir.
A vi? Jeste li vi bili spremni da poginete?
- Nenadano sam se našao u situaciji da bih verovatno poginuo da je došlo do obračuna. Za pojasom sam imao svoj „kolt 357“, za koji sam imao dozvolu. Pomislim tada - redovni profesor Univerziteta u Beogradu došao je u poziciju da stavi za pojas „kolt 357“ sa šest metaka i da u oba džepa vuče po još šest metaka.
Da li je Milošević zaista tada hteo da se ubije?
- Ma to uopšte nije istina. To je velika laž. Nije čovek ni imao pištolj.
Je li Miloševićeva ćerka Marija histerisala?
- Nije, sedela je očajna dan i noć na trosedu u jednom ćošku. Niti je jela, niti je pila.
A da li je tačno da je ona za sve optužila JUL Mire Marković?
- Kad je Sloba odlazio, ona jeste rekla: „Jebala te Mira i njeni julovci.“ To je bio težak trenutak - Slobodan se spakovao, Legija je ušao u svoj auto, Sloba je otvorio zadnja vrata svog auta da sedne, tu sam bio ja do njega, kaže mi: „Molim te, pazi mi na porodicu, na moju decu, brini o njima“ i tad dotrčava Marija, počinje da ga grli, da ga ljubi, da plače i izgovara tu rečenicu.
A Markovićkino ponašanje u tih dan-dva uoči Miloševićevog odlaska u zatvor?
- Nisam primetio nijedan njen ispad. Bila je jako korektna, jeste bila očajna, ali nije pravila nikakav ispad.
Kakva je tačno tu uloga šefa JSO Milorada Ulemeka Legije?
- Kad je Legija došao u vilu, skinuo je masku i pozdravio Miloševića, koji mu je rekao: „E, moj Cema, šta nam je činiti?“ On je Legiju zvao po nadimku Cema. A Legija kaže: „Borićemo se, predsedniče, izginućemo, bar 1.500 njih će da pogine.“ Na to mu Sloba odgovora: „Ne dam ja niko da gine.“ Sloba je tu bio iznad svega. I još jedan momenat s Legijom: kad je Čeda doneo potpisanu izjavu Koštunice, Milutinovića i Đinđića, gde su samo tri stvari bile prihvaćene, a četvrte nema - da neće biti izručenja bilo kome, što je Milošević rekao da mu je važno pa da zato neće da krene, Čedi je izletelo: „A šta ćemo sad činiti?“, a Legija, koji stoji pored njega, stavlja mu ruku na rame i kaže: „Ti ćeš da ostaneš s nama.“ Mislim da je Čeda tad izgubio deset godina života. Otišao je u drugu prostoriju i počeo da telefonira, a Legija je stao ispred vrata da motri na njega. Posle nekoliko minuta Čeda nam je rekao da je dobio ovlašćenje da otkuca izjavu, a kola će doneti pečat Vlade da se udari na njegov potpis. Onda je jedno 15 minuta tražen indigo, Čeda je to namestio u pisaću mašinu i lično otkucao izjavu, a u međuvremenu je došao „mercedes“ koji je doneo pečat. No, i Sloba i svi mi smo znali da to ništa ne važi. Takođe, Sloba je shvatio da bi bilo kakav obračun bio bruka za narod i državu, da bi silan narod izginuo, a to su neki i hteli, ali ih je Sloba zeznuo, jer je odlučio da ode u zatvor. Zeznuo je inspiratore cele ove priče sa Zapada, koji je hteo krv. Čak se u jednom momentu - kad je rekao „Idem ja“ - i nasmejao. Tačno sam osetio da je razmišljao kako ih je zeznuo time što nije bilo krvoprolića, pa neće moći da pljuju po Srbiji. A i nadao se da će nešto moći da uradi.
Boban Karović
Čitajte KURIR!