FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Istorija rata 2
Danas je na redu druga epizoda mini-serijala posvećnog istoriji ratovanja. Kao što u onomađašnjoj epizodi napisah, sve do XX veka ratovi nisu bili neki naročit Big Deal. Nikome - bar nikom ozbiljnom - na um nije padala ideja da bi čovečanstvo moglo da se jednog dana toliko „humanizuje“, kultiviše, uznapređuje i da jednom zasvagda iskoreni tu krvavu praksu.
Pisac neće da kaže da je bilo vremena u kojima se rat shvatao kao nešto „normalno“ - ne, uvek je on izazivao užas - ali hoće da kaže da se nenormalnost rata doživljavala otprilike kao nenormalnost zemljotresa, poplava, požara i sl. Što će reći - kao nešto jako loše, ali nešto što ne štrči iz uobičajenog poretka stvari.
Na drugoj strani, počev od XVII veka pa do kraja Drugog svetskog rata, državne i vojne elite rat nisu doživljavale samo kao nešto neizbežno, a gadno, nego kao nešto vrlo poželjno. Smatralo se, naime, da rat „pročišćava“ nacije i jača muževnost, vrline i duh. U tome je prednjačio pruski oficirski kor, ali ni ostali korovi nisu bili za bacanje.
To je, uzgred, bio jedan od najvećih zajeba u istoriji, ne samo istoriji ratovanja. Ovlašan pogled na poslednjih dvesta godina istorije i najvećem će ratoborcu pružiti obilje dokaza da je nakon svakog sledećeg rata svet postajao sve nečistiji, nemuževniji, nevrlinski i neduhovan. Dok u XXI veku nije postao imbecilan.
Viđi sad vraga. Najbliži idealu ustoličenim (izmaštanim) u XVIII stoleću bili su ratovi vođeni u „mračnom srednjem veku“. U to vreme to je bio posao rezervisan za plemstvo, ratovi su bili nemasovni, kratkotrajni - najčešće ne duži od jednog dana - a ratnih razaranja po pravilu nije bilo. Pa ko je lud da razori grad koji je naumio da osvoji.
Nemasovnost tih ratova je bila tolika da su ponekad završavali sa samo jednim poginulim. Kako sad to? Lako. Da bi izbegli nepotrebne žrtve u ljudstvu i materijalu, drevni carevi zemaljski su znali da ratni spor reše u dvoboju. Pa ko preživi, dobije rat. I sve ostalo.
Od ideala nisu bili daleko ni (maltene svakodnevni) ratovi u Italiji XIV i XV veka. U to doba ratne operacije više nisu vodili samo plemići. Došlo je, da tako kažemo, do demokratizacije, pa su vojskama pristupali profesionalni vojnici plebejskog porekla. Njihovi zapovednici, takozvani kondotjeri, nisu bili krvoločni. Čuvali su svoje vojnike. Možda ne toliko iz plemenitih, koliko iz finansijskih pobuda. Ako kondotjeru pogine vojnik, mora da plati novog, ako mu pogine mnogo vojnika, mora baš štedro da odreši kesu.
Zato je u ratovima kondotjera bilo vrlo malo mrtvih - retko se premašao dvocifren broj žrtava - a poneki rat je bivao dobijan bez ijedne kapi krvi. Kodotjer A bi jednostavno potkupio vojnike kondotjera B i čiča miča, gotova priča.
Neki rusofil, naivčina - a takvi su naročito skloni viteštvu - mogao bi doći u napast i pomisliti da bi bilo baš dobro da se ukrajinski rat reši na takav način. Putin i Zelenski izađu na megdan, odmere snage i čiča miča, gotova priča. Tim pre što je gotovo izvesno da bi oružju vičan kagebejčik lako savladao miroljubivog glumca Zelenskog.