Dok lideri članica EU pokušavaju da postignu konsenzus oko novog paketa sankcija Rusiji, koji će uključivati i neku vrstu embarga na rusku naftu, kolumnista britanskog Gardijana Sajmon Dženkins navodi da ne samo da sankcije ne pomažu u prekidu rata u Ukrajini, već izazivaju muke u celom svetu zbog skoka cena hrane i energenata.
Šest miliona domaćinstava u Britaniji suočava se sa mogućnošću restrikcija struje ove zime kako bi se zadržale sankcije Rusiji, kao i potrošači širom Evrope. I sve to uprkos tome što Evropa ulaže oko milijardu dolara dnevno u Rusiju da plati gas i naftu koje nastavlja da troši. Ovo izgleda ludo. Predlozima EU da se obustave plaćanja razumljivo se protive zemlje bliske Rusiji i koje su u velikoj meri zavisne od njenih fosilnih goriva; Nemačka kupuje 12% svoje nafte i 35% svog gasa od Rusije, cifre koje su mnogo veće u Mađarskoj.
EU u Briselu izgleda ne zna šta da radi. Predložen je diplomatski kompromis – oslobađanje od sankcija na uvoz putem gasovoda, što bi poštedelo Mađarsku i Nemačku – ali nikakav praktični plan nije dogovoren. Pravi razlog je što su svađe oko sankcija svedene na mačo retoriku. Oni bi trebalo da navedu strani režim da promeni neku neprihvatljivu politiku. Ovo se retko dešava, ako se ikada i dogodi, a u slučaju Rusije to je očigledno propalo. Zastupnici sada tvrde da su sankcije samo sredstvo odvraćanja, koje treba da funkcionišu na srednji i dugi rok. Kako rat u Ukrajini prelazi u drugu brzinu, taj rok bi zaista mogao biti dug.
Sankcije su možda naštetile kreditnoj sposobnosti Rusije, ali samo povećanje svetskih cena gasa od 70 odsto povećalo je njen platni bilans. Njen trgovinski suficit na tekućem računu, prema njenoj centralnoj banci, sada je preko tri puta veći od nivoa pre invazije. Istovremeno, sankcije jasno nanose štetu zemljama zapadne i centralne Evrope koje ih uvode.
Apsurdno je očekivati da će Mađarska odustati od ruskih energenata i, kako kaže, baciti "nuklearnu bombu“ svoju ekonomiju, bez fiksnog cilja ili vremenskog okvira na vidiku. Sankcije imaju strašnu naviku da ih je teško ukinuti. Još gore tek dolazi. Reakcija Rusije na sankcije bila je da zapreti da će isključiti gas Evropi, dodatno podižući cene u svoju korist. Ona već blokira crnomorske luke, iz kojih se milioni tona ukrajinskog žita normalno otpremaju u spoljni svet. Ova blokada je dovela do porasta cena žitarica za 48% u odnosu na 2019. godinu, razarajući tržišta, posebno širom Afrike. Ovo je zauzvrat povećalo vrednost ogromnog ruskog izvoza žitarica. Rusija je ponudila da ukine blokadu ako sankcije budu ukinute. Da li to znači da je ovo sporno ostaje da se vidi, ali Zapad ne može biti slep za neželjene posledice svog rata sankcijama.
NATO je bio razumno skrupulozan u tome da ne eskalira rat u Ukrajini u sukob širom Evrope. Sankcije ne poznaju takvu suptilnost. Milioni nevinih ljudi širom Evrope i daleko od njenih obala će patiti dok cene hrane i energenata rastu. Linije snabdevanja su prekinute. Trgovinske veze propadaju. Žrtve su uglavnom siromašni.
Cilj – da se Rusija primora da povuče svoje snage iz Ukrajine – očigledno nije postignut. Vojna pomoć je u tom pogledu bila daleko efikasnija. Ali šteta učinjena ostatku Evrope i spoljašnjem svetu je sada očigledna. EU bi trebalo da ostane pri pomaganju ukrajinskih ratnih napora i da povuče ekonomske sankcije Rusiji. Oni su samozatajni i besmisleno okrutni, zaključuje kolumnista Gardijana.
Kurir.rs