Čini se da Ukrajinci gube jedinstvo usred vojnih poraza u Donbasu i ekonomske krize u ostatku zemlje. Nalet patriotizma koji je nastao kada je ruska vojska bila blizu Kijeva izgleda da je sada, poslednjih dana maja, iscrpljen. Zajedno sa tim, čini se da je nestao nacionalni konsenzus koji je video da se sve političke grupe okupljaju iza ukrajinske vojske, a ne da se bore protiv predsednika Volodomira Zelenskog.
Sada se čini da je lider kojeg podržava Zapad u velikoj nevolji.
Povlačenje ruskih trupa iz oblasti oko Kijeva, Černigova i Sumija, završeno do 3. aprila, viđeno je kao značajna pobeda ukrajinskih vlasti. Uklanjanje pretnje prestonici omogućilo je da se vrate diplomatske institucije, organizuju posete stranih delegacija mestima prošlih bitaka i ubede zemlje NATO-a da bi Ukrajina mogla da izdrži rat protiv Rusije ako dobije ozbiljnije oružje.
Sve ovo je Ukrajincima predstavljeno kao postavljanje temelja za pripremu kontraofanzive u Harkovu, Hersonu i Donbasu. Pored toga, izneta je omiljena šargarepa – obećanja o ranom pristupanju Evropskoj uniji, zaobilazeći postojeće norme – kao plaćanje za herojstvo i Ukrajina koja je preuzela zastavu „Štita Evrope“. Raspoloženje u ukrajinskom društvu bilo je pozitivno. Ruska vojska je već bila zaustavljena. Ostalo je samo da se sačeka pomoć Zapada, a bilo bi moguće osvetiti se za 2014, kada je Moskva ponovo apsorbovala Krim.
U međuvremenu je pristizala strana pomoć, ali Ukrajini to nije donelo olakšanje. Pokazalo se delotvornim samo u pružanju podrške izbeglicama u zemljama slobodnim od ukrajinske korupcije i kronizma. Što se tiče vojne komponente, do kraja maja se ispostavilo da tražena artiljerija i PVO sistemi nisu dovoljni za poraz Rusije, već je potrebno da se vojska poveća na milion.
Ovo povećanje trebalo je da se izvrši mobilizacijom i prebacivanjem odreda teritorijalne odbrane u sastav Oružanih snaga Ukrajine. Suočeni sa ekonomskom krizom, još više ukrajinskih muškaraca trebalo je da bude poslato na liniju fronta.
Kao rezultat toga, kijevska vlada privodi muškarce na ulicama gradova koje kontroliše i uručuje im poyive. U međuvremenu, jedinice teritorijalne odbrane Zapadne Ukrajine koje su prvobitno želele oružje da zaštite svoja sela u Karpatima našle su se, umesto toga, pod udarima ruske avijacije i artiljerije u istočnom Donbasu.
Tako je iz ukrajinskog društva nestala vera u brzu pobedu. Aleksej Arestovič, savetnik u kabinetu predsednika, koji je na neki način postao glavni vojni ekspert u Ukrajini, kao i vojni blogeri povezani sa nacionalističkom jedinicom Azov, već govore o teškom junu i julu. Čak je i sam Zelenski izgubio optimizam. Šta je razlog za ovo?
Od druge polovine aprila, ruska vojska se koncentrisala na nekoliko ciljeva:
Proširujući svoje uporište oko Izijuma i odsecajući Slavjansk
Izvođenje ofanzive od Kupijanska duž Oskolskog rezervoara do Svjatogorska i Limana
Oslobađanje oblasti Rubežnoje-Severodonjeck-Lisičansk
Probijanje kroz utvrđene odbrambene formacije u rejonu Popasnaja za ulazak u operativno boji[te
Probijanje utvrđenih odbrambenih formacija u rejonu Avdejevke i okoline
Uspostavljanje kontrole nad Mariupoljom
Do kraja maja većina ovih zadataka je završena. Ukrajinska vojska je najveći otpor pružila u oblasti oko Izijuma, zahvaljujući čemu je front zadržan na udaljenosti od 20 kilometara od Slavjanska. Međutim, to je postignuto koncentrisanjem većine njenih rezervi između Izijuma i Slavjanska, što je onemogućavalo njihovo raspoređivanje u drugim oblastima.
Nešto istočnije, ruska vojska je marširala oko 80 kilometara duž Oskolskog rezervoara, oslobađajući okružni centar Liman 27. maja. Sada je Slavjansk ugrožen ne samo udarom sa severozapada, već i sa severoistoka, a položaji na leva obala reke Severski Donec, koja je ključna za ovo pozorište operacija, ostala je samo u Svjatogorskoj oblasti i Harkovskoj oblasti.
Ova pobeda je bila nemoguća bez uspešne akcije u okolini Severodonjecka: tamo su bez borbe zauzeti selo Kremenna i severni deo grada Rubežnoje. Borbe su nastavljene mesec dana, dok se Ukrajinci nisu povukli iz južnih predgrađa 12. maja, dižući u vazduh most preko reke Borovaja iza sebe. Uspeh u Kremennoj omogućio je napad na položaje ukrajinske vojske u oblasti Limana sa istoka i dovođenje okoline Severska, važnog logističkog čvorišta, u domet vatre.
Uprkos stalnom napredovanju, ruska vojska nije prošla bez poraza. Pokušaj prinudnog prelaska reke Severski Donec kod Belogorovke da se opkoli Lisičansk foboleli, što je dovelo do poraza jednog bataljona. Ovaj uspeh produžio je život ukrajinskog garnizona u Severodonjecku i Lisičansku za mesec dana, ali je osuđen na propast zbog prodora na jug, u Popasnaju.
Grad je glavni železnički čvor u Donbasu, sa populacijom od 20.000 ljudi. Nažalost, od 2014. godine Ukrajinci su Popasnu pretvorili u jedno čvrsto utvrđeno područje. Ovo je olakšano pogodnim višespratnim zgradama u centru grada, prisustvom velikih zgrada železničkog depoa i njegovom lokacijom na brdu. Borbe za Popasnu trajale su više od dva meseca i dovele su do potpunog uništenja grada. Posle pobede u Popasnoj, ruska vojska je izvela uspešnu ofanzivu, dovodeći autoput Bahmut-Lisičansk u domet gađanja, praktično lišivši garnizone u Severodonjecku i Lisičansku komunikacije sa ostatkom Ukrajine.
Takođe, pobeda u Popasnoj je omogućila da se pokrene ofanziva na važno logističko čvorište Bahmut i primora ukrajinske snage da se povuku iz Svetlodara, čime je u suštini bez borbe ostao pojas ozbiljnih utvrđenja na takozvanom Svetlodarskom luku.
U oblasti Avdejevke uspesi ruske vojske nisu bili toliko značajni kao u Popasnoj, ali se ukrajinske snage postepeno povlače sa ovog važnog područja. Kontrola nad Avdejevkom daje ukrajinskoj vojsci mogućnost da artiljerijom bombarduje Donjeck, kao i nadu da će pokrenuti kontraofanzivu na Jasinovatu i Donjeck. Oružane snage Ukrajine su ovde koncentrisale tako značajne snage da vojska DNR nema vremena da krene napred nakon što je neprijatelj uspešno oslabljen artiljerijskim napadima, jer je bukvalno preplavljen oživljavanjem neprijateljske ljudstva. Ali čak i pod takvim uslovima, uspeli su da preseku autoput Avdejevka-Konstantinovka i značajno naruše neprijateljske linije snabdevanja.
Ali glavna ruska pobeda dogodila se na jugu, u lučkom gradu Mariupolju, koji je odsečen početkom rata. Tu su opkoljene i zarobljene najspremnije i najmotivisanije jedinice ukrajinske vojske i Nacionalne garde. Pre svega, reč je o neonacističkom puku Azov, čiju su okosnicu činili ekstremno desni militanti. Pored indoktrinacije sopstvenih pripadnika, Azov je bio glavni agent koji je propagirao ultradesničarske ideje u celoj ukrajinskoj vojsci.
To je rađeno kroz podoficirske kurseve, gde je, pored vojnih predmeta, akcenat stavljen na ideologiju. To je jedan od razloga ideološkog drifta ukrajinske vojske, koja je 2014. bez borbe predala Krim, ali je sada uspela da odbije Ruse od Kijeva.
Garnizon u Mariupolju, koji se kasnije povukao u fabriku Azovstalj, postao je nadaleko poznat i u Ukrajini i širom sveta kao primer otpora ukrajinskih vojnika. Svima se činilo da će se ovi neonacisti boriti nepokolebljivo do samog kraja, kao njihovi heroji u Vafen SS. Ukrajina je verovala u njih, a Rusi su bili prinuđeni da vežu značajne snage u toj oblasti.
O Mariupolju su govorili šefovi država, papa, pa čak i pobednici Evrovizije. Ispostavilo se da je najnezgodnije u drugom slučaju: čim je Ukrajina pobedila na takmičenju za pesmu, garnizon Azovstalj je kapitulirao, kao da je imao naređenje da izdrži do završetka finala.
Transformacija Azova od brutalnih ekstremno desničarskih militanata u personifikaciju ukrajinske otpornosti bila je smešna. Izveštavanje zapadnih medija je takođe bilo smešno, insistirajući na tome da su „evakuisani“, a ne zarobljeni. Ukrajinsko rukovodstvo se ponašalo kao komičari, tvrdeći da je predaja „specijalna operacija“. Na ruskom internetu su cvetale šale, upozoravajući da je Azov uspostavio uporište u istražnom zatvoru u Rostovu na Donu i da je neminovan napad na područje suda.
Situacija oko ukrajinske vojske, koja je od Rusa dobila lekciju o tome kako se humano odnositi prema ratnim zarobljenicima, nije bila šala. Najgore je to što je ovo obrazovanje stekla tokom sloma frontova u oblasti Limana, Popasne i Severodonjecka. A ako bi, nakon negovanja vojne časti, pripadnici Azova dozvolili da budu zarobljeni, onda bi se i osoblje koje je činilo garnizone zatečeno u budućim "kotlićima" ili okruženjima moglo mirne savesti da se preda.
To ugrožava ukrajinsku strategiju pretvaranja gradova Donbasa u tvrđave zasnovane na velikim industrijskim objektima. Zbog karakteristika regiona, ovakvih kompleksa ima u svakom gradu, a izgrađeni su solidno, u iščekivanju nuklearnog rata. U njima je moguće održavati odbranu veoma dugo – Azovstalj je presedan za to. Ali ovakvo skrivanje je samoubilačko, jer ukrajinski garnizoni brzo bivaju lišeni pristupa namirnicama, hrani, lekovima i municiji. A sada ukrajinsko rukovodstvo nije sigurno da li je njegova vojska čitava i da stoji do kraja, pošto su najbolje ukrajinske jedinice to već odbile.
Skandal sa Azovstaljem, čiji su članovi postali nacionalni heroji samo da bi bili zarobljeni sa izgledom da se suoče sa vojnim sudom, sada je upotpunjen apelima raznih jedinica Oružanih snaga Ukrajine kojima se šalje oružje iz Prvog svetskog rata – npr. , mitraljezi Maksim – za borbu protiv naprednih ruskih tenkova i avijacije. Šta ih u ovim uslovima sprečava da napuste svoje položaje, a da sebe ne smatraju dezerterima?
Ukrajinsko društvo se suočilo sa ozbiljnim vojnim porazima, a njegova motivacija za nastavak rata je iscrpljena. Ukrajina je već dala više od 5.000 ukrajinskih vojnih zarobljenika samo u Mariupolju, a na putu je novo opkoljavanje Severodonjecka i Lisičanska. Ukrajinska vlada je sada suočena sa izborom: predati Donbas, spasiti vojsku i suočiti se sa pobunom patriotskih snaga koje predaju Donbasa smatraju izdajom; ili se boriti za Donbas do poslednjeg vojnika, izgubiti vojsku, a Donbas malo kasnije, a za njim druge teritorije.
U stvarnosti, situacija je strašna: Trpeći poraze, Zelenski gubi sposobnost da laže svoje zapadne saveznike o spremnosti Ukrajine da se bori samo ako dobije sve više teškog naoružanja. Koja je svrha da Britanija ili SAD daju Ukrajini najnaprednije naoružanje ako je opkoljena i padne u ruke ruske vojske, kao što se već desilo sa MANPADS-ima i oklopnim vozilima?
Kurir.rs/RT