Kad god Marinko M. Vučinić - koji obavezno uturi srednje „M“ iz bojazni da ga neko ne pomeša sa nekim drugim Marinkom Vučinićem - potegne pa objavi tekst (obično na sajtu) NSPM, to bude praznik tupoumnosti.
Znam neke ljude koji tvrde - i garantuju za tačnost informacije - da sam ja jedini čovek u Srbiji koji čita Marinkove uratke, da i preko volje, NSPM-ov redakcijski kolegijum Vučinićeva smaranja objavljuje na nečitano, reda radi, samo zato što je „naš čovek“ i što se bori za „našu stvar“.
Upravo je „naša stvar“ razlog zbog koga Marinkove napise - umalo, grešna mi duša, ne napisah „bare“ - podvrgavam metodi close reading. Nigde se drugde tupoumnost „naše stvari“ ne očituje tako ogoljeno kao u Marinkovim zicflajšerskim mrčenjima megabajta. „Naša, naime, stvar“, ponekad pozajmi (osrednju) inteligenciju nekog okretnog društvenopolitičkog radnika ili analitičara, pa zazvuči logično i ubedljivo. „Naša stvar“ od Marinka nema šta da pozajmi, sledstveno moja neznatnost periodično dobija obilje materijala za sprdačinu sa „našom stvari“, na koje Marinko odgovara još glupljim utucima. I tako ukrug.
Isti oni koji me uveravaju da sam jedini čovek u Srbiji koji čita Vučinićeva sočinjenija pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću tvrde da Marinko piše utuke protiv mene - u kojima me optužuje za prodanost duše, liberalizam itsl., - samo zato da bih ga žestoko napušio. Ta napušavanja mu, kažu, podižu ugled u sopstvenim očima. Marinko očekuje - i to već decenijama - da mu podignu ugled i u očima zagovornika „naše stvari“, da mu bar neko kaže hvala za sve što je učinio za našu star, avaj, uzalud. Niko ga se ne seti ni na Dan državnosti.
Prilikom poslednje inspekcije sajta NSPM, upade mi u oči gromopucatelan naslov „Demistifikatorska megalomanija Veljka Lalića“. Ovo mora da je Marinko, pomislih, prepoznadoh stil brata po džaba krečenju sa obrnutim predznakom. I vaistinu beše Marinko, a podnaslovna napisotina beše must read.
Šta da vam kažem. Marinko je Lalića uhvato in flagranti u dva smrtna srpska greha. Lalić je, glagolji Marinko, u „kolumnističkom akcentu“ (M. M. V.) ustvrdio da se Srbija „sve vreme nalazi između nacije i demokratije“. Marinko je, naravno, na strani nacije. I nije jedini. To i jeste problem. Mnogo spretniji hohštapleri od Marinka su još u XIX veku uspostavili kao svetu istinu da se prvo mora rešavati pitanje srpske nacije, pa tek onda graditi demokratiju.
I - šta? Nacionalno pitanje se ne reši do današnjeg dana - u stvari se dodatno iskomplikova - i ostadosmo i bez nacije i bez demokratije. Marinko će vam reći da to tako mora biti jer tako nalaže Kosovski zavet, koji je Lalić doveo u pitanje i time počinio još smrtniji srpski greh. „Šta je uopšte Kosovski zavet? Kako on tačno glasi?“, drzuo se Lalić da napravi pitanje, a Marinko, umesto da nam podastre pisanu verziju zaveta i ućutka Lalića, objašnjava da Lalić sve to radi da bi perpetuirao vladavinu Aleksandra Vučića. Krv ti jebem.