Devedesetih je u Čačku plamteo rat između vodećih ljudi lokalnog podzemlja: Gorana Bojovića (58) sa jedne strane i Tomislava Mihailovića zvanog Toma Gibanica i Dragana Drobnjaka Dropsa (61), sa druge strane.
Bojović važi za Srbina sa najdužim stažom na poternici Interpola a niko ne zna gde se danas nalazi, dok Drobnjak izdržava kaznu zbog ubistva.
U tom ratu ubijen je Tomislav Mihailović a sva trojica su bili poznati po raznim oblicima kriminala u gradu. Iako su prvo radili zajedno, postali su neprijatelji a zbog njih je Čačak devedesetih prozvan srpski Čikago.
U njihovu priču, pukom slučajnošću, ulazi Beograđanin Darko Nikolić, prvi plaćeni ubica u Srbiji.
Čak 21 godinu kasnije nedeljnik "Ekspres" objavio je deo njegove priče.
"Moji roditelji i sestra su fakultetski obrazovani. Intelektualci, pošteni ljudi, pristojna porodica. Ja sam bio vaterpolista. Trenirao sam u jednom klubu. Važio sam za najveći talenat, nadu… Spremao sam se za reprezentaciju. Ali u to vreme, klub su vodili neprofesionalci, ljudi koji su za novac forsirali tatine sinove… Ja sam više sedeo na klupi nego što sam bio u bazenu. I to mi se smučilo. Odlučio sam da se prijavim u Vojsku, i otišao sam. Pred kraj roka, situacija u klubu se promenila. Došli su profesionalci. Tražili su da se odmah vratim u klub. Sredili su mi skraćenje roka, i ja sam se vratio u Beograd. Ponovo treninzi, dva puta dnevno po tri sata. Osećao sam da imam snagu, ali sam izgubio osećaj za igru, za šut, za tim… Kako je vreme prolazilo, shvatao sam da više nisam dobar za klub. I povukao sam se… Onda sam otvorio Agenciju za držanje časova đacima i studentima. Imao sam na spisku 300 profesora. Išlo je dobro. Oženio sam se, a onda je usledila ekonomska kriza, inflacija, sve je propalo… U to vreme, sredinom 1994. godine odlazio sam na bazen u hotel “Hajat”, preko druga koji je tamo radio, u nekom “levom” terminu kada nikog nije bilo… Tu sam i upoznao Bojovića. On je jedini dolazio u to vreme. Video sam da po nogama ima ožiljke od rana od metaka… Dva puta smo posle bazena popili sok. Reč po reč... Rekao mi je da živi od kamate na pozajmljeni novac, da se bavi zelenašenjem, reketiranjem i da mesečno zarađuje 50.000 maraka. Za mene je to bila ogromna lova. Ja nisam radio. Trebao mi je posao, i sam sam se ponudio Bojoviću za rad. Rekao sam da bih radio za njega kao obezbeđenje, ako hoće. I on je pristao. Tražio je samo da ga vozim svojim vozilom, jer je iz bezbednosnih razloga strahovao da se vozi svojim automobilom. Rekao mi je da neki hoće da ga likvidiraju", ispričao je Nikolić na početku saslušanja u beogradskoj policiji.
Od oca je pozajmio "jugo 45" a od Bojovića je dobio pancir prsluk i pištolj koji je nosio sa sobom. Uskoro je primetio dvojicu koji se muvali oko Bojovićeve kuće na Banovom brdu, a radilo se o momcima izvesnog Sekule sa Železnika. Međutim, ti odnosi su "ispeglani".
Bojović se dugo pravio "lud" i nije plaćao Nikolića a onda ga je početkom 1995. godine pozvao da krenu na Tajland.
"Nikad nisam bio na Tajlandu. Ljudi u Srbiji su radili za par maraka, a mi tamo, raj na zemlji. Sa nama su išli i Bojovićev prijatelj Dragan Drobnjak iz Čačka, njihove žene, deca.. Na Tajlandu sam ostao mesec dana", ispričao je on.
Pred kraj odmora, Bojović mu je predložio da likvidira jednog čoveka sa kojim je "imao probleme", a Nikolić je pristao na to. On je postavio eksploziv ispod kola, ali su u tom trenutku naletela deca pa je odlučio da ipak skloni eksploziv, što se ispostavilo dobro jer se Bojović posle pomirio sa svojim protivnikom.
"Dva meseca kasnije ponovo sam otišao na Tajland kod Bojovića. Odneo sam mu 120.000 maraka, koje mu je poslao brat Zoran. Bio sam na Tajlandu dve nedelje. Tada mi je Bojović pomenuo sve svoje neprijatelje. Prvo tog Tomislava Mihailovića, zvanog Toma Gibanica, koji se u Čačku isto bavio zelenašenjem. Njih dvojica su se navodno sukobili zbog nekih 15.000 maraka zajedničke kamate. Zatim i Čačanina Mikicu Velimirovića, koji im je bio zajednički prijatelj, ali je prešao na Tominu stranu", ispričao je on.
Bojović je navodno imao problem i sa izvesnim Vladom G. i izvesnim Rikijem, koji ga je ranije upucao u noge. Iznenađujuće je što je za neprijatelja počeo da smatra i Dragana Drobnjaka.
"Rekao mi je i da je on promenio stranu, da je stao uz Tomu Gibanicu, kao i da je Mikica Velimirović sada “organizator cele operacije” protiv njega. Bio je jasan:”Jedini izlaz je likvidacija Mikice Velimirovića”, pričao je Nikolić.
Bojović je Nikoliću obećao novac za ubistvo Grubača a atentat je pokušan oko dva posle ponoći.
"Ja sam potrčao prema njemu i zapucao. Ispalio sam pet metaka. Razneo sam mu pola lica. Pogodio sam ga i u ruku i u kičmu, ali je preživeo", ispričao je Nikolić.
Nikolić na suđenju koje je kasnije usledilo nije priznao pokušaj ubistva Grubača ali je tvrdio da ga je Bojović zvao posle tog pokušaja da mu kaže da žrtva misli da ga ja on upucao. Zbog toga je od izvesnog Vlade iz Zemuna uzeo dva "kalašnjikova" i dva pištolja, koje je držao u svom stanu.
Sledeća ponuda Bojovića je bila 30.000 maraka ako ubije Mikicu Velimirovića. Prvo je otišao do diskoteke gde je ovaj izlazio i video njegov "mercedes". Čekao ga je u žbunju tri sata, a onda primetio dvojicu koji ulaze u kola.
"Bio sam siguran da je jedan od njih Velimirović. Otkočio sam "kalašnjikov" čiji je okvir bio pun municije. Onda sam potrčao, vozilo je krenulo u rikverc. Dotrčao sam do vozila, do vozačevih vrata. Bio sam na dva metra od njih kada sam počeo da pucam.. Ispalio sam ceo šaržer… Onda sam počeo da bežim gradskim bedemom do mesta gde sam parkirao automobil. Usput sam bacio "kalašnjikov"... Bojović mi je ranije rekao da obavezno bacim oružje, da bi i policija pronašla nešto. Posle sam bacio i rukavice, koje sam nosio da na oružju ne bi ostali moji otisci i tragovi. Odmah sam se vratio u Beograd", pričao je Nikolić.
Međutim, Nikolić nije znao je da je tri dana ranije, Velimirović zamenio "mercedes" za džip a da su u "mercedesu" bila dvojica novih vlasnika.
U to vreme, Bojović se sa Tajlanda preselio u Kejptaun u Južnoafričkoj Republici.
"Posle greške u Čačku, zvao me je da dođem kod njega. Bio sam u Kejptaunu dve nedelje. Rekao mi je da je Mikica Velimirović sada "nemoguća" meta jer je znao da je one kobne noći trebalo da bude ubijen, da je sada posebno oprezan i da nigde ne izlazi. Tražio je da ubijem Tomu Gibanicu. Ponudio mi je 40.000 maraka za ubistvo. Rekao mi je i da Toma hoće da ubije nas dvojicu, i da moram da budem brži od njega", ispričao je Nikolić.
Počeo je da skuplja informacije da bi mu "kalašnjikov" bio poslat autobusom iz Čačka. Toma je seo za sto sa dvojicom prijatelja. Igrali su karte. Igru je posmatrao noćni čuvar, Jovan Aleksić.
"Toma je seo za sto pored izloga. Ja sam potrčao i sa razdaljine od dva metra ispalio ceo rafal. Onda sam aktivirao bombu i bacio je u kafić. To je Bojović tražio od mene. Rekao je da napad mora da bude što krvaviji, da svi shvate da sa njim nema šala. I ovog puta sam posle pucnjave, bacio "kalašnjikov". Negde u blizini parka. Onda sam se vratio u Beograd, iznajmljenim vozilom. Sutradan me je zvao Bojović. On mi je rekao da Toma Gibanica nije ubijen, da je ranjen, kao i da je ubijen noćni čuvar Jovan Aleksić. Sutradan sam to pročitao i u novinama. Drugo pucanje, druga greška. Troje nedužnih ljudi sam ubio", pričao je Nikolić inspektorima.
Od Bojovića za sve to vreme dobio je samo 5.000 maraka.
"Pogrešio si. Ubio si pogrešne ljude. Ne mogu da plaćam tvoje greške".
Međutim, Toma Gibanica je bio prebačen u Beograd, a Bojović je tražio od Nikolića da nadzire ko mu dolazi u posetu a onda da ga ubije u bolničkom krevetu i to "kalašnjikovim" sa prigušivačem.
Bojović je tražio i da postavi eksploziv kod VMA i pobije ljude koji dolaze kod Tome, ali Nikolić to nije mogao.
"Onda se Toma opravio, vratio u Čačak. Jednom prilikom sam bio tamo. Toma me je primetio. Jurio me je da me ubije, ali sam uspeo da pobegnem", pričao je Nikolić.
Nikolić se pritajio u Beogradu ali Bojović nije prestajao da traži završetak "posla".
"Rekao sam mu da ne mogu više nikog da ubijem, da sam ubio troje nedužnih ljudi, da je Toma jurio da me ubije, da sam bez para… Onda mi je rekao da dođem kod njega, ali da moram da nađem nekoga ko će da nastavi posao. Već sam imao u planu mog kuma Dejana, sa kojim se znam još iz vremena kada sam trenirao vaterpolo. On je tada radio kao pekar. Već je znao mnogo o svemu šta sam uradio, pričao sam mu za pucnjavu u Mikičin "mercedes", za pucnjavu u "Montani", krio sam se jednom u njegovom stanu dve nedelje...", ispričao je on i dodao da je kumu ostavio gomilu oružja pa čak i eksploziv za koji ga je obučio kako se aktivira.
Bojović je u Kejptaunu živeo veoma raskalašno i bogato a sa jednim Italijanom je držao diskoteku, u kojoj je preko vikenda dolazilo 1.500 ljudi. Međutim, i sa njim se posvađao pa je tražio da mu zapale vilu što se i desilo.
"Naravno, Italijan nije bio lud, brzo je sabrao "dva i dva" i shvatio ko stoji iza toga. Tražio je da izdele posao. Isplatio je Bojoviću pare za diskoteku i nastavio da radi sam. Bojović je onda otvorio drugu diskoteku, ali mu posao nije išao. Bila je prazna, a kod Žabara puno", pričao je Nikolić.
Bojović je sada od Nikolićevog kuma Dejana tražio da ubije Tomu Gibanicu.
"Rekao mu je da je eksploziv koji je ostao kod njega pripremljen da se lako podmetne i aktivira. Mikica Velimirović mu više nije bio meta. Pomirili su se. Ali je tražio od mog kuma da ubije Tomu Gibanicu. Pričao mu je da ja i moja porodica imamo problem zbog Tomine osvete, koja će sigurno uslediti. Na kraju mu je ponudio 30.000 maraka. Za Tomino ubistvo. I moj kum je pristao", pričao je Nikolić.
Dejan je 17. maja 1996. stigao u Čačak, postavio eksploziv u gomilu peska jer je Toma renovirao kuću a onda aktivirao eksploziju sa bezbedne udaljenosti.
Ali Tomi nije bilo ništa. Na kasnijem suđenju, Dejan Ž. je ovu okolnost koristio u svoju odbranu.
Bojović je onda Dejanu ponudio 50.000 maraka. Tomina majka i radnici su ga primetili, a onda je on prošao pored Tome koji je primetio da u ruci drži pištolj.
Dejan je nastavio da hoda prema pruzi, ka svom vozilu a Toma je od majstora uzeo "jugo" i krenuo ka njemu.
Susreo ga je na pruzi, izvadio pištolj i onda je krenula međusobna pucnjava. Toma je pao, a Dejan nije bio siguran da ga je ubio pa je promenio šaržer i nastavio. Onda je pobegao a za njim su ostale novine sa ispunjenom ukrštenicom, što se posle koristilo na sudu.
Bojović je sutradan zvao Dejana Ž., rekao mu je da će ga pozvati izvesni “Žika”. Od “Žike” je dobio 10.000 maraka, a dao mu je svoj pištolj, kako bi ga prepravio, da se ne bi provalilo da je iz njega pucano. Na sledećem sastanku, od “Žike” je dobio još 10.000 maraka, pištolj “škorpion” da mu se nađe, kao i svoj pištolj, za koji mu je rekao da je prepravljen… Ali nije.. Na suđenju je taj pištolj bio jedan od krunskih dokaza.
Posle ubistva Tome Gibanice, Bojović je od Dejana tražio još ubistava. U novembru 1996. godine sukobili su se Bojovićeva braća i Dragan Drobnjak, koji je čak hteo da otme jednog Bojovićevog brata.
Bojović je onda naredio ubistvo brata Dragana Drobnjaka, Branka. U novembru 1996. godine Dejan je ponovo došao u Čačak. Praćenje je trajalo dva meseca. A onda 23. januara Dejan je Branka ubio ispred njegove firme, ispalivši 18 metaka.
"Škorpion" je bacio, a sutradan je od Markovića dobio 20.000 maraka.
I za ovo delo, Dejan Ž. se na sudu branio da ga je izvršio pod pritiskom Bojovića, koji je pretio da će se osvetiti i njemu i njegovoj porodici ako ne ubije Branka Drobnjaka.
Nikolić je na saslušanju u policiji tvrdio da nije znao da je njegov kum, po nalogu Bojovića, ubio Branka Drobnjaka.
"Bojović i ja smo u to vreme već bili u jako lošim odnosima. Prema meni se ponašao kao prema džukeli. Sve vreme. Živeo sam tamo bez para, čekao njegovu milostinju. Na duši imam troje nedužnih ljudi, a on neće ni dinar da mi plati jer nisam izvršio zadatak… Onda sam otišao kod jednog našeg čoveka, koji je živeo u Kejptaunu, da radim. Otišao sam od Bojovića u decembru 1996. U stavri me je on izbacio na ulicu, kao kuče. Godinu dana sam radio kod tog drugog čoveka, ali nisam mogao da prestanem da mislim na Bojovića. Bio sam pun besa, željan osvete za sve. I onda sam, negde u decembru 1997. godine odlučio da ga ubijem. Imao sam pištolj. "Beretu", priča Nikolić.
"Jedne noći… Čekao sam ga da izađe iz svoje diskoteke. Znao sam kako se kreće. Tu je bila staza. Pravio sam se da sam pijanac, da sam zastao tu da mokrim. A u ruci sam držao pištolj. Bojović je prošao pored mene. Nije me prepoznao. Onda sam se okrenuo i pozvao ga: "Gorane". On se okrenuo. Uperio sam mu pištolj u grudi. Cev mu je bila prislonjena uz telo. Rekao sam mu: "J… ti mater. Upropastio si mi život". I opalio… I onda: "Škljoc". Metak se zaglavio. Ništa. Repetirao sam oružje. Za to vreme i on je posegnuo za svojim pištoljem. Obojica smo zapucali. Obojica smo pali... Onda je došla policija, Hitna pomoć… Završili smo u bolnici. Ja samo dobio po nogama, teške povrede, a on dva hica u stomak… Oporavio se brzo, pre mene. Izašao je iz bolnice i pobegao. Sve je tamo prodao i otišao ko zna gde…", ispričao je Nikolić.
Nikolić i njegov kum su 2000. godine osuđeni na smrtnu kaznu. Sa njima su na višegodišnje zatvorske kazne, kao pomagači osuđeni i Čačani, Mikica Velimirović (koji je izručen iz Italije), Slavo Marković, koji je kasnije, po Bojovićevom nalogu pokušao atentat na Dragana Drobnjaka, Voja Ivanović, Ivica Minić, Beograđani Vladimir Ninić i Jeremija Pajović, kao i Nenad Martinovski iz Ovčar Banje.
Dve godine kasnije, Vrhovni sud je smrtne kazne Nikoliću i Životiću preinačio u kazne zatvorom od 40 godina. Obojica su iza rešetaka, dok je za Bojovićem i dalje na snazi poternica Interpola. I niko ne zna gde je.
(Kurir.rs/Ekspress)
Bonus video: