NAJVEĆA VARALICA U ISTORIJI: 20 godina glumio napadača, a nikada nije dao gol! GENIJALNIM TRIKOVIMA varao klubove, mafiju i žene!
Od profesionalnog bavljenja fudbalom zaradio je ogromnu lovu, a nije znao da šutne loptu...
Zmska transfer groznica polako počinje da drma fudbalski svet. Klubovi se otimaju za pojačanja, fudbaleri žele što bolje ugovore, pa u brojnim transferima uvek dođe i do neke podvale.
Zato je pravo vreme da se prisetimo najvećeg prevaranta u istoriji fudbala, čoveka koji je uspeo da nasamari brojne klubove - neponovljivog Karlosa Enrikea Kajzera.
Verovali ili ne, ovaj čovek je više od 20 godina "igrao"kao napadač, a nikada u karijeri nije postigao gol. Neverovatnim šarmom i trikovima, kao glavnim oružjem, svaki put bi naterao velike klubove da mu ponude ugovor!
Milioni dece širom sveta, posebno u Brazilu, maštaju o tome da će jednog dana biti profesionalni fudbaleri. Igrati kao Romario, Ronaldo, Zidan ili Mesi, uživati u brzim i skupim automobilima, šetati u društvu lepih devojaka... Velika većina, shvativši da ne poseduju talenat potreban za tako nešto, jednostavno dignu ruke. Odustanu. Karlos Enrike nije. Kao što je Leonardo Dikaprio u filmu “Uhvati me ako možeš”, život posvetio falsifikovanju čekova, Kajzer je svoj takođe proveo u prevari.
Žrtve prevare nisu bili nekakvi nižerazredni, amaterski klubovi. Ne, u njegovoj impresivnoj kolekciji su Vasco da Gama, Flamengo, Fluminense, Botafogo, onda francuski Ajaccio, meksička Puebla.... Ovo nije priča o karijeri prepunoj povreda, lomova i uzalud potrošenog talenta. Strategija je, verovali ili ne, zapravo bila vrlo lagana i jednostavna. Prvi korak je prijateljstvo.
Početkom 80-ih Kajzer je bio prijatelj s Romarijom, Edmundom, Renatom Gaučom, Bebetom... i s još mnogo, u to doba, ekstremno popularnih brazilskih fudbalera. E, sad, u kom god klubu bi neko od njih dobio angažman, uveravali bi trenera i sportskog direktora da u Brazilu ima jedan mali "talentovani" Kajzer, koji može da se dovede za vrlo malo novca. Zapravo, sve što je trebalo je ponuda ugovora na skromna tri meseca. Verujući Romariju ili Edmundu na reč, klub bi pristao. Kajzer bi potpisao ugovor i tu sad stupa drugi korak unapred predviđenog plana.
Fudbal koristio da odvede žene u krevet
Trenera bi uverio da mu treba nekoliko nedelja da se potpuno oporavi i uđe u formu. Nije baš spreman. I tako bi najmanje mesec dana, dok bi ostali trenirali i igrali, Kajzer trčao krugove oko fudbalskog terena, a noću zatvarao kafiće i diskoteke u Rio de Žaneiru. Status profesionalnog fudbalera koristio je kako bi impresionirao devojke i odvodio ih u krevet. Nakon mesec dana trčkaranja, Kajzer bi morao da dođe na ozbiljan trening i pridruži se ekipi, gde ubacuje treći korak svoje prevare.
- Tražio bih već u prvom minutu da mi neko doda loptu. Onda bih je šutnuo prvom igraču do sebe i uhvatio se rukama za zadnju ložu. Uzviknuo bih od bola i srušio se na travu. Oporavak bi trajao još najmanje mesec, mesec i po. Znate, u to doba nije bilo magnetnih rezonanci i medicinska tehnologija nije bila toliko razvijena. U nekim stvarima verovalo se na reč fudbalera. A tu sam uvek bio u prednosti - ispričao je Kajser.
Onako “povređen”, on je nastojao da sa saigračima i klupskom medicinskom službom razvije što bolje prijateljstvo. Kako igrači dan, dva uoči utakmice nisu smeli da napuštaju hotel, Kajser bi se potrudio da ih sve što traže dočeka u hotelu.
- Kako nisam igrao utakmice, došao bih u hotel tri, četiri dana pre,iznajmio bih desetak soba i u svaku od njih doveo devojke, koje su čekale igrače. Kad bi moja ekipa došla, nisu imali potrebu da izlaze u potragu za devojkama. Sve bi ih čekalo u hotelu - otkrio je.
Većina klupskih lekara i ostali iz medicinske službe su smatrali da je baksuzan. Ali bilo je i onih koji su shvatili da bi mogla da bude reč o prevari. Igravši za Botafogo, sredinom ‘90-ih, Kajzer je kupio mobilni. Bio je to jedan od prvih u svetu. Veliki i glomazan. Šetao bi klubom razgovaravši na engleskom jeziku i pretvaravši se da licitira s ostalim klubovima. Saigrače, koji nisu znali ni reč engleskog, nije bilo teško prevariti. Ali lekare - jeste.
Jedan od njih, odlučio je da proveri o čemu je reč. Dok se Kaiser tuširao, klupski doktor došao je do njegovog ormarića, otvorio torbu i video da uopšte nije reč o pravom mobilnom, nego o običnoj, plastičnoj igrački. Sledećeg dana Kaiser je tražio raskid ugovora.
Rasplakao upravu i dobio novi ugovor
Na staklenim nogama bio je i u brazilskom Banguu. Početna "zatezanja" zadnje lože, "bol" u preponama prolazile su, kao i uvek pre toga. Ali u nedostatku igrača, trener ga je, još "nezalečenog" ubacio u tim. Tačnije, na klupu za rezervne igrače. Ne bi to Kaiseru bilo ništa neobično, da u jednom trenutku nije morao da uđe u igru! Situacija s kakvom se još nije sreo u karijeri.
- Kaiser, zagrej se, ulaziš u igru - reči su koje je očekivao, otprilike, kao udar groma. U tom trenutku morao je brzo nešto da smisli. Vremena je bilo jako malo. I setio se.
- Shvatio sam da navijači celu utakmicu vređaju trenera i predsednika kluba. Dok sam se pripremao da uđem u igru, zaleteo sam se na ogradu i počeo da vređam navijače! Sudija je odmah došao i dao mi crveni karton - ispričao je Kaiser.
Predsednik kluba Castor de Andrade bio je ljut, tražio je objašnjenje. Odmah nakon utakmice pozvao ga je na razgovor. Ušavši u kancelariju, Kaiser je pognuo glavu.
- Predsedniče, pre nego što išta kažete, saslušajte me. Bog mi je dao oca, koji je, nažalost, preminuo. Srećom, dao mi je još jednog oca. Vas. Nikad neću dozvoliti da neko mog oca zove lopovom i prevarantom. A upravo su to navijači vikali. Morao sam nešto učiniti - rekao je Kaiser. Andrade, ganut kao malo dete, izvadio je iz fioke papir, olovku i ponudio mu novi ugovor na šest meseci!
Nakon isteka ugovora odlučio je da dodatno iskuša sreću. Videvši da svi njegovi prijatelji igraju u Evropi, Kaiser nije želeo da zaostaje. Ha, morao je i on. Destinacija je bila Korzika. Klub Ajaccio. I najveći izazov u životu. Na njegovo predstavljanje došlo je 1.000 navijača. Bio je prvi Brazilac koji je došao u klub i svi su došli da vide novu zvezdu. Bol nije bila opcija. Nije im to mogao učiniti. Kao i u “bezbroj” situacija, Kaiser je imao vrlo malo vremena da nešto smisli.
Izašao je na teren, uzeo je prvu loptu i šutnuo je gledaocima na tribine. Onda i drugu. Pa, treću, četvrtu, dok na terenu nije ostala ni jedna lopta!
Prevare je smišljao za nekoliko sekundi
Ostavši bez glavnog rekvizita za igru, treneru nije preostalo ništa nego da ga pošalje da trčkara oko terena i maše publici. To mu nije bio problem. Na Korzici je ostao nekoliko godina, u kojima je skupio dvadestak nastupa. Svaki put u igru je ulazio s klupe. Po isteku ugovora vratio se u Rio de Žaniero i objavio završetak karijere. Vrlo impresivne. Za dvadesetak godina igranja skupio je trideset utakmica. I nula golova.
Kurir sport