Otkako je Rusija u februaru pokrenula svoju „specijalnu vojnu operaciju“ u Ukrajini, svet je opčinjen spektaklom kako je vojska takve supersile nadmašena i ponižena od strane manje ali bolje motivisane strane. Ali, prema poslednjim izveštajima, ukrajinska vojska se takođe bori sa velikim gubicima u sve krvavijoj borbi da zadrži osvajače.
Prema britanskom Tajmsu, vesti iz istočnog regiona Donbasa su mračne: ukrajinska vojska gubi tlo pod nogama i između 60 i 100 vojnika dnevno, kao i 3.500 povređenih nedeljno, prema rečima predsednika Volodimira Zelenskog, što sugeriše da su ukupni ukrajinski gubici u aprilu iznosili manje od 3.000 poginulih vojnika, sada mnogo više. Ogromne i lake pobede Ukrajine do sada oko Kijeva i Harkova uskoro bi mogle izgledati kao daleka prošlost, jer je jedna petina te zemlje sada pod nekom vrstom ruskom kontrolom.
Pre početka rata ukrajinska vojska je u regionu Donbasa stacionirala oko 30.000 vojnika. Međutim, mnogi od onih na prvim linijama su sada dobrovoljci, uključujući nastavnike i taksiste, neiskusni na bojnom polju i koji su se prijavili da brane svoje rodne gradove umesto da se bore u rovovima. Moral među njima navodno nije visok: ruski komandanti koncentrišu ogromnu vatrenu moć na ukrajinske položaje. Ruske granate prečnika 152 mm i težine oko 57 kilograma distribuiraju gelere brzinom od hiljadu metara u sekundi, što je smrtonosno na udaljenosti od 45, a ponekad i do 130 metara.
Niko ko je granatiran ne ostaje netaknut iskustvom: šest topova koji pucaju zajedno progutaće prostor veličine fudbalskog terena sa razornim dejstvom na sve u njemu – ljudsko telo se ne može porediti sa užarenim metalnim krhotinama. Nijedna kuća ili neoklopno vozilo ne mogu pružiti nikakvu zaštitu, a osećaj izolovanosti i neizvesnosti uništava najhrabrije. Vojnici kopaju rovove najdublje što mogu, ali samo betonski bunker ili bar metar zemlje iznad njihovih glava mogu pružiti sigurnost. Konstantna, nasumična priroda granatiranja čini svaki pokret rizičnim za život. Povlačenje žrtava, zaliha i pojačanja je aktivnost visokog rizika. Obični vojnici, prekaljeni u borbi, nose se sa ovim sa izvesnim stepenom smirenosti, ali vojnici građani, koji su izvučeni iz civilnog života pre samo nekoliko nedelja, moraju brzo da nauče kako da prežive. Slično je bilo i iskustvo britanskih građana koji su se 1915. dobrovoljno prijavili u „Kičenerovu armiju” i našli se na Zapadnom frontu.
Brutalna dinamika je u igri u istočnoj Ukrajini: Ukrajina postepeno trguje kopnom i mrtvim vojnicima kako bi iscrpila rusku borbenu moć, kupujući ključno vreme Zapadu da isporuči teško oružje i municiju potrebnu da dostigne rusku artiljeriju po dometu i ubojitosti. Postoji direktna veza između volje ukrajinskog vojnika da se suoči sa ogromnom ruskom vatrenom moći i volje zapadnih zemalja da isporuče opremu potrebnu za promenu ratne situacije i da se na kraju otplate trenutni gubici. Kao i svi ratovi, ishod će biti rezultat kombinacije napora, volje i sreće. Uzimajući kao činjenicu volju Ukrajine za otporom, ovaj rat će se završiti ili kada Rusija odustane ili kada Zapad odustane od Ukrajine, ocenjuje Tajms.
Ali da li Ukrajina ima mogućnost, uz pomoć Zapada, da vrati Ruse preko granice?
Jer, ratovi se na kraju dobijaju efikasnom ofanzivnom akcijom. Današnja situacija nam pokazuje šta se mora učiniti da bi Ukrajina dobila neophodnu vojnu sposobnost da povrati svoju zemlju. Ono što je sada važno je dalekometna artiljerija. Odluka Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva da obezbede raketne bacače dometa do 75 kilometara je od vitalnog značaja. Nekoliko zemalja NATO-a takođe je zabrinulo jer su pomagale u obuci Ukrajinaca nakon 2014. godine, pomažući da se stvori vojska sposobnija i agilnija u vođstvu i taktici od nespretne ruske vojske sovjetskog stila koja je prešla granicu 24. februara. Ukrajina će krenuti u ofanzivu i naneti poraz Rusima, iako misle da mogu da zadrže napadače – i njihovu novu dalekometnu artiljeriju, ako ukrajinske snage budu bar tri puta veće nego što bi trebalo da budu danas. Ako se ne izvede vešto, ukrajinska ofanziva „vatra i kretanje” bi uključivala rizik od još većih žrtava nego što ih sada trpe. Ovo bi zahtevalo agilnu, otpornu logističku podršku, uključujući medicinske resurse.
Istovremeno, ukrajinski komandanti koji se nadaju da će potisnuti Ruse iz svoje zemlje moraju da shvate da je ovo više od kopnenog i vazdušnog rata: probijanje ruske blokade ukrajinske obale Crnog mora je takođe strateški imperativ koji danas nije toliko važan za rat, već je za opstanak nekoliko stotina miliona ljudi u osetljivim delovima sveta koji se oslanjaju na ukrajinsko žito. Pristup moru je egzistencijalno pitanje za buduću ekonomiju i prosperitet Ukrajine. To takođe znači obnavljanje pomorske sposobnosti Ukrajine.
To se neće postići samo posedovanjem opreme koja je veća od one koju Rusija može da ponudi. Ukrajini će takođe biti potreban veoma veliki broj visoko motivisanih boraca, a ova dva vitalna faktora mogu se rešiti samo uz pravo vođstvo, obuku i logističku podršku, održavanje i medicinsku podršku koja omogućava vojsci da izdrži. Dakle, artiljerija i municija koja se sada šalje treba da budu samo uvod u opštu vojnu rekonstrukciju i podršku. Ukrajinskoj vojsci je potrebna ne samo obuka, već i pomoć u sistemima komandovanja i kontrole, obaveštajnoj službi, nadzoru i izviđanju; PVO, ofanzivno vazduhoplovstvo i oklopna vozila.
Zapad se neće boriti, već će platiti troškove držanja Rusije u izolaciji, konstantnog iscrpljivanja njene ekonomije, industrije i globalnih perspektiva. Tako su ukrajinski borac na prvim linijama fronta i britanska porodica koja se suočava sa ogromnim računima za energiju upleteni u zajednički napor da što uspešnije i brže okončaju iskušenje. Cena će na kraju biti manja od prepuštanja Ukrajine oružanoj agresiji na periferiji Evrope: to ne samo da bi podstaklo ekspanzionističke ambicije Rusije, već bi širilo uverenje u drugim delovima našeg sve nestabilnijeg sveta da se ne zalažemo za naše vrednosti na zapadu.
Kurir.rs/Jutarnji.hr