Premijer Boris Džonson preživeo je glasanje o poverenju unutar stranke — ali to nije garancija da će moći da ostane na vlasti. Za poverenje je glasalo 211, a protiv 148 poslanika Konzervativaca, prenosi BBC.
Ser Grejem Brejdi, predsednik komiteta Konzervativne stranke 1922, saopštio je u ponedeljak ujutru da je dostignut prag od 54 poslanika — 15 odsto od sadašnjih 359 poslanika stranke — koji su zahtevali glasanje o nepoverenju lideru stranke.
Za razliku od opozicionih partija, proces je nemilosrdno jednostavan: ako dovoljno poslanika pozove na glasanje, prosta većina može iznuditi unutrašnje izbore rukovodstva koji mogu da promene šefa stranke — i šefa vlade kada je ona na vlasti.
Šta se dešava ako čuveni 'BoDžo modžo' ne prođe, komplikovanije je, pošto su pravila za izbore konzervativaca menjana nekoliko puta od prvog formalnog glasanja 1965. godine.
Na izborima za vođstvo Torijevaca između 1965. i 1990. godine, koji su postavili, a zatim uklonili Edvarda Hita i njegovu naslednicu Margaret Tačer, kandidati su morali da osvoje glasove stranačkih poslanika sa razlikom od 15 odsto — kriterijumi su kasnije pooštreni kako bi se isključili uzdržani i nevažeči glasački listići — da izbegne drugi krug.
Ali u vreme glasanja 2019. koje je dovelo Džonsona na vlast na osnovu obećanja da će završiti izlazak Britanije iz Evropske unije, glasanje poslanika je samo smanjilo polje na dva kandidata o kojima će odlučivati glasanje svih članova stranke. Statut stranke dozvoljava do četiri kandidata na konačnom glasanju, pod uslovom da osvoje glasove najmanje pet odsto poslanika u prvom krugu i 10 odsto u drugom krugu.
Pol Gudman, urednik sajta torijevske stranke Conservative Home, predviđa da će Džonson lako pobediti na izborima u ponedeljak — ali to neće nužno spasiti slaninu „podmazanog albino prasića“, kako ga je nekada nazvao bivši premijer Dejvid Kameron.
Gudman je u članku objavljenom u ponedeljak ujutro istakao da je skoro polovina od 359 torijevskih poslanika na vladinom „platnom spisku“ kao ministri u kabinetu, niži ministri, privatni sekretari parlamenta i na drugim zvaničnim funkcijama, i da bi se stoga očekivalo da podrže svog šefa. Džonsonov antikorupcijski car Džon Penrouz je, međutim, prvi podneo ostavku uoči glasanja u ponedeljak uveče.
On je naglasio da je džonsonova prethodnica Tereza Mej pobedila na izborima kada je stavljena na istu poziciju u decembru 2018. zbog njenih pokušaja da progura sporazum o „mekom Bregzitu“ kroz parlament. Mejova je najavila ostavku šest meseci kasnije u maju 2019. pod pritiskom sopstvene stranke, nakon što je novoformirana evroskeptična partija za Bregzit kladila konzervativce na četvrto mesto na poslednjim izborima u Velikoj Britaniji za Evropski parlament.
Sa svoje strane, Tačer je lako pobedila u iznenađujućem izazovu za liderstvo 1989. od strane ser Entonija Majera i bila je prva u glasanju sledeće godine kada je Majkl Heseltajn dao svoju ponudu. Ali njen neuspeh da pobedi sa razlikom od 15 odsto koji je bio potreban da bi se izbegao drugi krug, nakon čega su usledili privatni razgovori sa njenim ministrima, požurio ju je da odustane nakon 11 godina na vrhu.
Prevremeni izbori kao opcija?
Ako je broj torijevskih poslanika koji glasaju protiv Džonsona dovoljno visok, opozicija bi se mogla ohrabriti da insistira na izglasavanju nepoverenja vladi u celini. 54 pozadinska birača koji su pozvali na glasanje bili bi dovoljni da obore vladinu većinu od 80 poslanika — ako je najmanje 40 njih stalo na stranu Laburističke partije Sir Keira Starmera.
Ovaj scenario bi pokrenuo vanredne opšte izbore baš u trenutku kada su laburisti po prvi put u tri godine ostvarili blagu prednost u anketama, potencijalno dovodeći mnoge od torijevskih pobunjenika u opasnost da izgube posao i da opoziciji predaju ključeve Dauning strita.
Svaki poslanik Torijevaca koji bi glasao sa opozicijom o takvom predlogu najverovatnije bi povukao partijski bič, što znači momentalno povlačenje sa svog mesta, što bi ih primoralo da se kandiduju kao nezavisni sa malim šansama za reizbor.
Sistem vlade zasnovan na britanskom parlamentu znatno olakšava vladajućoj stranci da "promeni konje tokom trke", ali da zameni jednog lidera — i premijera — za drugog, kao što se desilo sa Mejom, Kameronom, Tonijem Blerom, Tačer i Haroldom Vilsonom tokom prethodnih 50 godina .
Starmer bi mogao i sam biti primoran da podnese ostavku ako istraga policije u Daramu o tvrdnjama da se družio sa 20 lokalnih laburističkih aktivista tokom zatvaranja dovede do toga da on mora da plati kaznu.
Kurir.rs/Sputnjik International