Ove godine navršava se 41 godina od spektakularne operacije izraelskog vazduhoplovstva sa kojom je eleminisan nuklearni program Iraka i vraćen u stanje od koga se nikad nije mogao da se oporavi, a snovi Sadama Huseina o posedovanju atomske bombe ostali samo snovi. Operacija je dobila kodni naziv "Opera", negde se spominje i ime "Babilon" sa čime je irački nuklearni program ostao fikcija, a sve medijske tvrdnje da Sadam pravi "atomsku bombu" od 1991-2003 su ostale samo mašta paranoičnih diplomata i političara koji su po medijima širili netačne vesti.
Ova priča počela je u proleće 1980. godine, kada je izraelska tajna služba (AMAN) dobila informacije od agenture sa terena da se irački nuklearni program zahuktava uz saradnju kompanija iz Francuske, Italije... Tajna služba ove informacije označila je kao prioritet s obzirom na tvrdnju da će Iračani uspeti da do 1985. godine proizvedeu sirov nuklearni materijal koji će moći da se iskoristi za pravljenje atomske bombe. Međutim druga procena govorila je da će možda to biti i ranije, zato sredinom 1980. izraelska tajna služba donela je odluku da se irački nuelarni reaktor jačine 75 megavata uništi. Operacija je dobila šifrovani naslov "Babilon".
Planeri su predvideli nekoliko verzija napada. Na kraju ostale su tri: prva da objekat bude uništen iznutra, druga da komandosi izvrše prepad na sam reaktor uz pomoć helikoptera i treća iz vazduha koju bi izvela avijacija RV Izraela.
Prve dve verzije su odbačene kao nemoguće, dok je izabrana treća opcija kao ona koja će biti izvedena. Priča koja kruži govori da je za odabir treće varijante plana bila presudna izjava prekaljenog asa izraelskog RV koji je izneo svoju zamisao iznenadnog napada na nuklearni reaktor. Ironijom sudbine sa njegovom vizijom složio se jednoglasno i politički i vojni vrh.
Sa odabirom plana na svetlo je isplivalo nekoliko problema koje je trebalo rešiti. Prikupljanje informacija o cilju u realnom vremenu, vrsti letelica koje će se koristiti u napadu kao i bombi koje će se upotrebiti. Planeri suveliku pažnju posvetili doletu aviona kao i izboru baza odakle će poletati avioni ka Bagdadu. U opciju su ušle dve baze Eticon i Etaim. U pitanju je bila udaljenost od čak 1.000 kilometara. O samom objektu napada vojna služba AMAN i MOSSAD imala je mnogo podataka koje su počeli da skupljaju još od 1975. Posebna pažnja je posvećena PVO zaštiti samog objekta, vrsti oružja, rasporedu radarskih stanica, meteorološkim podacima oko samog objekta. U obzir uzeta je i okolnost da se Irak već nalazio u ratu sa Iranom i da su Iranci sa lovcima F-4 Fantom napali zonu oko reaktora. Napad se dogodio 30. septembra 1980. neposredno posle izbijanja rata kada su iranski Fantomi prilikom povratka u Iran napali šire područje iračkog Centra za nukalrna istraživanja Al Tuvajta. Ocena izraelskoih bezbednjaka bila je da je to u pitanju iznenadni, a ne planirani napad.
Izraelci su da bi snimili objekat ponovo u izviđačku misiju poslali avion. U planiranju operacije otišlo se i korak dalje što je u pustinji Negev, daleko od očiju javnosti napravljena verna kopija iračkog nukelarnog reaktora na kojoj su se obučavali izraelski piloti. Obuka posada vršila se u strogoj tajnosti, a piloti nisu znali osim da se priprema tajna operacija i da se napada jedna zgrada. Gde i kad, to im nije bilo rečeno.. Letovi nad Mediteranom trajali su i po nekoliko časova, obuka u putinji vršila se na niskim visinama. Tokom vežbi odlučeno je da će napad biti izvršen sa avio-bombama težine 907 kilograma tipa Mk-84.
Za napad izabrano je 16 aviona i to u verzijama F-15, F-16A. Izraelci su u plan uključili i lovce F-4 Fantom, jurišnike KFIR, A-4 Skajhok. Svi ovi avioni zbog malog doleta i potrebe punjenja gorivom u vazduhu su otpali.
Obaveštajne procene govorile su da se oko objekta nalaze PVO baterije tipa KUB, SA-9, franucki Kroatal, kao i cevna artiljerija posebni ZSU-23-4.
Tajna služba dobila je zadatak da nijedan detalj o samoj operaciji ne sme da procuri u medije ili da neko neovlašten dođe do saznanja da se nešto veliko sprema. Prvo je bilo planirano da se operacija izvede u maju, ali je to pomereno na jun, jer su neki podaci uprkos strogoj tajnosti procureli pa je skoro mesec dana bilo utrošeno na prikrivanje informacija. Interesantno je da je ukupan broj ljudi koji je bio upoznat sa operacijom bio 80. Tadašnji premijer Begin bio je najveći zagovornik ove operacije. On je odlučio da vlada ne donese odluku o početku operacije nego podkomitet koji je bio formiran specijalno za ovu misiju. Njega su činila takzovana tri jastreba Begin, Šaron i Šamir.
Odluka da se izvede operacija doneta je 7.juna 1980. Avioni su poleteli u 18.30 časova. Razlog zašto je baš izabran tajming za poletanje u večernjim časovima ležao je u položaju sunca nad Bagdadom, jer su avioni trebali da dolete iz smera sunca koje je bilo na zalasku, ali je uprkos tome jako sijalo i time zaslepljivalo posade cevne artiljerije Osam sati pred početka operacije opozicija je saznala za operaciju, ali je bilo suviše kasno da se ona stopira u parlamentu. Inače, napad se poklopio sa izbornom kampanjom, a vlada je računala da ako operacija bude uspešno izvedena i izbori neće bit problem za osvajanje još jednog mandata.
Svaki avion koji je poleteo ispod krila nosio je dodatni rezervoar za gorivo kapaciteta 1.400 litara i jedan od 1.135, Svaki F-16 bio je naoružan sa dve bombe Mk-84 i araketama vazduh-vazduh AIM-9L. Avioni su poleteli iz baze Eticoni blizu Eliata udaljene oko 25 kilometara od jordanske granice. Posade su zauzele pravac Jordan-Saudijska Arabija. Leto je bio grupni zbog sektora mogućeg radarskog osmatranja,da bi se na radaru pokazala radarska slika bila velika kako bi izgledalo da je u pitanju putnički avion, a ne vojni... Tokom leta naređena je totalna radio tišina, a u slučaju zahteva za indentifikacijom piloti su trebali da glume jordance i da se radi o trenažnom letu. U tu svrhu koristili su znale i žargone koje koriste jordanski piloti.
Piloti su do najsitinijih detalja ispoštovali kompletnu proceduru. Let preko Saudijske Arabije prošao je bezbedno i niko nije ništa neobično primetio. Avioni su neopaženo ušli u Irak jer sve radarske stanice su bile usmerene ka Iranu, tako da je polovina leta kroz jugozapadni Irak prošla nezbedno. Na nekih 50 milja do cilja svi lovci F-15 podigli su se na veću visinu. Za njima su sledili lovci F-16. Avioni su jedan po jedan počeli da poniru na cilj na koji su izbacili bombe. Razmak između eksplozija bio je 5-6 sekundi. Irački raketaši nisu delovali, već samo cevna PVO. Za svega par minuta ceo objekat je bio u plamenu. Napad je bio uspešan i efikasana. U napadu je poginulo i ranjeno nekoliko Iračna, a među stradalima bio je i jedan Francuz koji jeostao da radi na objektu. On se u trenutku napada zadesio na prakingu ispred zgrade.Od 16 bačenih bombi nuklearni reaktor u izgradnji pogodilo je 14 avio bombi.
U napadu irački nukelarni istraživački centar je potpuno uništen. Avoni su se istom rutom bezbedno vratili u Izrael. Iz formacije koja je učestvovala u operaciji izdvojilo se par aviona koji su na zaprepaštenje građana Tel Aviva u niskom letu preleteli Tel Aviv, što je šokiralo neke Izraelce koji nisu znali zbog čega vojni avioni lete niskom nad gradom. To su saznali dva sata kasnije i koja je bila poruka preleta. Po prijemu informacije o uspešnosti napada, izraelska vlada izašla je u javnost i saopštilada su avioni izraelskog RV napali irački nukelarni centar i da je napad bio potpuno legalan s obzirom da Izrael i Irak nisu nikad zaključili primirije niti potpisali mirovni sporazum.
Irak se povodom napada na nukelarni centar žalio Savetu bezbednosti UN koji je osudio Izrael, čak je doneta i rezolucija. SAD su glasale za tu rezoluciju i čak privremeno suspendovale prodaju američkih aviona Izraelu.
U vojnoj literaturi izraelski napad na irački nuklearni centar označen je kao savršeni promer preventivnog udara.
Kurir.rs/A.Mlakar