VERUJEM DA ĆU OPET STATI PRED KAMERU! Velika ispovest Ivane Mihić koja nije odustala od glume, evo gde je sada i šta TRENUTNO radi
Imala je samo devet godina kada je Ivana Mihić odigrala svoju prvu ulogu pred kamerom, a onda su se nizale i brojne druge. Kako treba u sebi probuditi ono najbolje i dati publici, učila je od malih nogu i od roditelja, čuvenih Vere Čukić i Gordana Mihića.
Potom, sa zavidim glumačkim stažom, ali opet mladim životnim godinama, u vreme velike krize upustila se u producentske vode, dajući tako svoj doprinos domaćoj kinematografiji. Najbolje nagrade sustigle su je na brojnim svetskim festivalima. Dok uživamo u brojnim reprizama serija koje smo voleli, a u kojima je Ivana pomogla da se ožive neki likovi, u intervjuu za jubilarni TV Ekran ova umetnica otkriva kako danas živi, ne samo daleko od kamere već i od grada. Najviše se u svoj svojoj radoznalosti bavi književnošću, i otkriva da glumu ipak nije zauvek napustila.
Doskoro su se na Kurir televiziji reprizirale serije "Gore-dole" i "Moj rođak sa sela". Čini se da im popularnost ne jenjava ni danas.
- Prave vrednosti su uvek aktuelne. Uloga Kristine Kiki Jakšić pružila mi je ogromne mogućnosti da iskažem osećanja mnogih devojaka u tom turbulentnom vremenu, a kao glumici da prikažem sazrevanje lika od jednog bezbrižnog devojčurka preko trnja do zrele i odgovorne mlade žene. Lik Divne Vranić bio mi je posebna inspiracija, jer je u pitanju lik umetnice.
I serija "Vojna akademija" imala je odličan prijem kod gledalaca. Čime nas je osvojila?
- Pristojnošću pre svega, divnom igrom mlade generacije glumaca koja je ovom serijom promovisana. Njenih pet sezona sigurno je umnogome izgradilo i njihove glumačke lučnosti, a mnoge iz publike je opredelilo za vojni poziv.
Šta se desilo nakon nje, pa vas više nije bilo pred kamerom?
- Pošto imam više interesovanja u životu, pokušavam da ih što više i ostvarim. Tako sam se nakon diplomiranja glume okušala kao producent, zatim pet godina pisala mesečne kolumne u dnevnom listu Politika u rubrici "Pogledi sa strane", pisala knjige, putovala po zemlji i inostranstvu, jedan period živela u Parizu... Da bih sada započela život van grada.
Kako danas izgleda vaš dan?
- Živim u kući u prirodi. Bavim se tekućim dnevnim poslovima i pokušavam da zasnujem zdravo poljoprivredno gazdinstvo. I to učim u hodu, ali pošto imam nekoliko istinski dobrih prijatelja koji se u to razumeju, sve je lakše.
Da li su za vas slikarstvo i pisanje trenutno savršeni poslovi, ako se tako mogu nazvati, a ne pasije?
- Pisanje nije više samo moj hobi. Radim već neko vreme na novom romanu.
Jeste li naučili šta je smisao života i čemu je vredno posvetiti se, zbog čega se nervirati?
- Oduvek su smisao života ljubav, prijateljstvo, davanje, činjenje... Izvući iz sebe ono što je najbolje i to razviti.
Čini se da ste vi veoma rano to otkrili kod sebe, kada ste debitovali pred kamerom kao dete u filmu "Srećna porodica".
- Imala sam devet godina. Potom sam igrala u filmovima "Varljivo leto '68" i "Oktoberfest", TV drami "Roman o Londonu"... Sredinom devedesetih osnovala sam svoju producentsku kuću "Horizont 2000" i tokom sledećih godina snimila u najtežem vremenu četiri igrana filma, jedan srednjemetražni diplomski film studenta režije, TV seriju "Kuća sreće", kratki serijal "Uspavanke za bebe i malu decu", producirala i režirala jedan namenski film.
Produkcija vas je povela i na put po svetu?
- Obišla sam preko pedeset svetskih filmskih festivala na kojima su moji filmovi dobijali najviša priznanja i nagrade, a ja lično i kao producent i kao glumica. Istovremeno, gradila se i moja pozorišna karijera u velikim predstavama "Sirano od Beržeraka", "Maska" u Narodnom pozorištu, mjuzikli "Neki to vole vruće", "Trinidad"... Sve to događalo se do moje tridesete godine. Posle toga sam snimala više serija, igrala u više filmova i pozorišnih predstava, ali i započela književnu karijeru. Objavljeni su mi tri romana u više izdanja, jedna zbirka eseja i kratkih priča, jedna knjiga za decu.
Da se vratimo na glumu. Ko je bio najpresudniji da se zaljubite u nju?
- Moja unutrašnja potreba da se tim poslom bavim. Otkada sam se rodila, poznavala sam taj svet, svet velikih umetnika, obrazovanih i kreativnih ljudi koji svakako bude u mladom biću želju da prodru u tajne njihovog poziva.
Pamtite li snimanje čuvenog serijala "Obraz uz obraz"? Kako su tada iz vaše vizure izgledali čuveni Milena Dravić i Dragan Nikolić?
- Naravno, a na to me podseća i video-klip sa više hiljada pregleda inserta na Jutjub kanalu gde moja majka sa horom škole "Drinka Pavlović" izvodi jednu divnu pesmu za decu, a i ja tu učestvujem. Sećam se kako mi je Dragan Nikolić, kao pravi džentlmen jednoj dami, poljubio ruku. I Milena i Dragan bili su naši prijatelji.
Često se reprizira film "Varljivo leto '68", jedan od onih čije se replike pamte i prepričavaju i dan-danas. Šta vas najviše vezuje na to snimanje?
- Ovaj divni film napisao je moj otac Gordan, a reditelj Goran Paskaljević me je pozvao da igram ulogu Vladice. Uživala sam na snimanju i volela sve njegove učesnike. S nekima sam, kao na primer sa Batom kao partnerom, i kasnije više puta igrala: u filmu "Terasa na krovu", "Srećna porodica", seriji "Gore-dole"... Uvek je bio veseo i šaljiv.
Da li je vaša majka, čuvena Vera Čukić, bila ista prema vama u "Srećnoj porodici"?
- Uloga Ive je i pisana za mene između ostalog, ali i zato da bi ostalo troje dece bilo slobodno i prirodno se ponašalo.
Deluje tako prirodno i normalno što ste birali umetničku profesiju u kojoj su vam oba roditelja. A posebno je lepo kako o njima s ponosom govorite. - Poštovanje prema roditeljima osećam ne samo zato što smo krvno povezani, poštovanje su gradili oni sami sobom i svojim odnosom i predanošću prema meni. Moji roditelji su moji najveći prijatelji pre svega. Njihove stvaralačke ličnosti su toliko raskošne, a delo koje su stvorili tako moćno.
Jeste li imali srećno detinjstvo? - Najviše vremena van škole, a pohađala sam i muzičku i baletsku, igrala sam se s decom u dvorištu zgrade u kojoj smo živeli. Zimi je to bilo sankanje, ali i klizanje. Tokom proleća i jeseni organizovala sam predstave, maskenbale i igre bez granica. Leta sam provodila na selu, gde i sada najviše boravim, i tu sam imala družinu Crveni zmaj, koju smo mi deca formirali ugledajući se na one iz knjiga koje smo čitali. Tokom kišnih perioda knjige i blokovi i bojice bili su moji glavni prijatelji.
Kakvo je mesto televizija zauzimala u vašem odrastanju? - Televizija, sa svoja dva kanala, nije zauzimala dominantno mesto u mom odrastanju. Druženje, čitanje i sportske aktivnosti, odlazak u pozorište i bioskop, česta putovanja s roditeljima bili su ono što je formiralo moju ličnost. Kasnije, kako se televizija razvijala a ja odrastala, zauzimala je i u mojim interesovanjima više mesta. Pre svega mislim na serijski igrani program i informativni. U zemlji su se početkom devedesetih dešavale ogromne promene.
Te godine donele su vam prve značajne poslove? - Počela sam da snimam nekoliko za mene značajnih televizijskih serija. Dok sam bila na drugoj godini studija glume, dobila sam ulogu u seriji "Sarajevske priče" na TV Sarajevo. Jedan od njenih producenata bio je izuzetni glumac Bora Todorović, koji me je pozvao da igram nakon gledanja moje vežbe na FDU. Nakon toga, dobila sam ulogu Keti u "Srećnim ljudima", a odmah zatim i ulogu Kiki u seriji "Gore-dole".
Zašto ste danas i sa produkcijom na pauzi?
- Sredinom devedesetih godina, kada su uveliko propadale državne producentske kuće, nas desetak osnovali smo svoje produkcije i proizvodeći filmove bukvalno spasli našu kinematografiju od propasti. To nije bilo nimalo jednostavno, ni lako. Nekoliko puta sam obišla Srbiju u potrazi za preduzećima koja bi bila kadra da budu sponzori. Fabrike su se zatvarale, a ljudi gubili posao ili živeli na minimalcima. Često mi se dešavalo da u ponedeljak zakažem sastanak u firmi, a da ona već sutradan padne pod stečaj. Posao producenta sam kao dvadeset petogodišnja devojka učila u hodu.
Ali s mnogo uspeha, ako se setimo filmova "Ona voli Zvezdu", "Kupi mi Eliota" i "Mehanizam"...
- Gotovo svi kojima sam se obraćala pružali su mi ruku i davali deo onoga što su mogli. Dešavalo se da dobijem tonu čipsa, deset mašina za veš, pa da to prodam i taj novac upotrebim za, na primer, honorare ljudima. Inflacija je bila strašna te se često ujutru skupljeni novac uveče istopio. Bilo je mnogo teško, pa ipak smo uspeli da snimimo filmove koji su u svetu osvajali prve nagrade. Desetine mladih umetnika dobijalo je na vreme svoj prvi posao. Samo u mojoj produkciji debitovalo je preko trideset autora i glumaca. Produkcija je kod odgovornih ljudi posebno zahtevan posao. Pa ipak sam ga volela i možda ću se u budućnosti još koji put baviti njim. Nekoliko godina sam čak bila i predsednica skupštine Asocijacije producenata.
Hoćemo li vas ponovo gledati pred kamerom?
- Pošto su gluma i produkcija moje profesije, verujem da će tako i biti.
Kurir.rs Jasmina Antonijević Milošević
Bonus video: