Vesna Stojković, nekadašnja administrativna radnica pri vojsci, živela je bilzu kasarne u Vranju kada je 1999. počelo NATO bombardovanje tadašnje SRJ.
Petog aprila iste godine bila je napolju u šetnji sa svojom ćerkom koja je tada imala samo 16 meseci. Ubrzo je usledio stravičan prasak. NATO bomba je pala u njihovoj neposrednoj blizina, a Vesna je instiktivno reagovala kako bi zaštitila svoju ćerkicu.
- Samo smo izašle tu u dvorište u krug zgrade, šetale smo i odjednom je krenulo - kaže Vesna za Telegraf.
Danas je situacija potpuno drugačija, mora da priča kroz šta je prošla da bi objasnila zašto joj je potrebna pomoć. Tog 5. aprila 1999. godine dvoje ljudi je poginulo. Vesna je zadobila prelom sedam rebara, naprsnuće tri pršljena, gelere u levoj nozi. Na desnoj je geler presekao palac.
- Nisam znala da li ću levo, desno, da bežim... Kako je pala prva bomba, samo sam mislila kako dete da spasim. Bacila sam se da je zaštitim svojim telom, a mene je odbacila detonacija, poletela sam. Ona na jednu stranu, ja na drugu.
- Čovek koji je bio na glavnoj kapiji, rezervista, on je video šta se desilo. Čuo je moj vapaj, dozivala sam da mi dete spasi. U tom trenutku videla sam kako čovek trči, prelazi ulicu. U jednoj ruci drži pušku, u drugoj moje dete i beži. Ostala sam ležeći sve dok se nije završilo dejstvo bombardovanja kasarne - priča Vesna.
Objašnjava da je potom prevezena u bolnicu, gde joj je palac noge prvi put operisan. Imala je svest o tome da dete nije s njom. Kaže i kako su je lekari u ubeđivanju da ostane "malo slagali". Tražili su način da je odvrate od ideje da napusti bolnicu. Ipak, izašla je na svoju odgovornost.
- Palac mi je ušiven, sastavljen. Imala sam iscepanu plućnu maramicu od siline udara, ali nisam htela da ležim u bolnici. Dete nije bilo sa mnom. Bilo mi je na pameti da li su ona i taj čovek uopšte živi. Insistirala sam da me puste. Ubeđivanje je trajalo. Malo su me slagali: "Čuli smo da je dete dobro. Morate da ostanete, imate unutrašnje krvarenje". Međutim, niko nije mogao da me ubedi u to. Našli su prevoz, odvezli me kući, sišli u podrum, deteta nema - prepričava šta ju je sve zadesilo.
- Nađena je kasno popodne. Čovek koji ju je spasio bio je povređen i zamolio je neku ženu koja se sakrila od bombe da je prihvati, pa ju je ona dala nekom drugom. Nošena je od ruke do ruke. To znam sve iz priče. Moja mama je tragala za njom ceo dan - prepričava ovu dramu Vesna.
Međutim, u detonaciji je povređena ne samo mama, već i ćerka. Šesnaestomesečna Marija je zadobila povredu glave.
- Kad se završilo bombardovanje krenula sam da je lečim, do njene 11. godine. Meni je mnogo bilo bitno da dete izlečim, a nisam obraćala pažnju na to da li se nešto dešava sa mnom - kaže dodajući da nije imala dilemu šta je prioritet.
Ozbiljni problemi su došli tek kasnije. Godine 2005. amputiran joj je palac. Ipak, to je bila povreda koju je, kaže, mogla da nosi. Godinu dana kasnije, dobila je dve autoimune bolesti: vaskulitis, zapaljenje krvnih sudova, i ulcerozni kolitis debelog creva.
- Sve vreme sam hodala. Ali, eto, to, kada sam dobila dve autoimune bolesti, onda je to krenulo - kaže govoreći o periodu od 1999. godine kada je bila ranjena u obe noge do 2018. kada su joj amputacijama spasavali goli život.
Godine 2009. pojavila se izraslina na levoj nozi. Počeli su bolovi, stvarao se gnoj. Izraslina je odstranjena, a stari geleri su ostavljeni u nozi. Procena lekara je, kaže, bila da to neće naškoditi njenom zdravlju.
Utom su noge počele da joj plave - od prepona do prstiju. Kada se ponovo javila lekaru, već je bilo kasno.
- Jedan prst, nije uspelo, drugi prst, nije uspelo. Onda su se konsultovali lekari da mi amputiraju pola stopala. Tu više nije bilo spasa, tako da su četvrtu operaciju radili ispod kolena. Tu se, hvala bogu, zaustavilo - objašnjava kako se od leve noge opraštala u delovima.
Isto je bilo sa desnom, dva meseca kasnije. Ovaj put su morali da seku iznad kolena.
- Isto su četiri operacije rađene. Kada je amputirana do pola kolena, javio se taj hematom, počeo je da curi. Rana nije mogla da zarasta. Stvorilo se to nekrotično gangrenozno tkivo i onda su sutradan morali da amputiraju nogu iznad kolena - objašnjava navodeći da je tokom 2018. i 2019. godine imala osam operacija.
Svi joj, kaže, govore isto - da deluje kao jaka osoba. Pitaju zašto se nije vratila u bolnicu nakon što je pronašla dete.
- Mnogo mi je teško - kaže ona.
Nije joj lako nositi ni breme hrabre žene. Oseća se gore nego što izgleda - silna i odlučna.
- Tužna sam - kaže Vesna dodajući da joj je najbolnije kada treba da skine proteze. To je prizor koji ne voli da vidi.
- Fantomi me ubijaju - priča Vesna, spominjući bolove na mestu gde je nekad osećala svoje noge, o čemu samo osobe amputiranih udova znaju.
Na rehabilitaciji je provela sedam meseci. Tu je dobila prve proteze, "socijalke".
- Koliko, eto, da ih imam. Nisam mogla da hodam niti da savijam koleno. Padala sam. Došla sam kući sa tim protezama. Rečeno mi je da su takve kakve su i da bolje ne mogu da budu - kaže.
Savetovali su je da pretraži internet, da traži bolje proteze u inostranstvu. Odgovarale bi joj možda i polovne.
- To sam i uradila, međutim, polovno koleno nije moglo da se nađe, jedino novo - priča Vesna.
Sa svojom invalidskom penzijom, međutim, mogla je podići 200.000 dinara kredita. Ne i onoliko novca koliko joj je zapravo potrebno. Uz pomoć humanitarnih akcija prikupila je novac za prvu zamenu "socijalki". Sada prikuplja pomoć za nerđajuće, u kojima bi mogla da se okupa, da pliva, da se zatekne na otvorenom kada krene pljusak.
- Nikad nisam bila socijalni slučaj. Imala sam, ja sam pomagala - kaže, i na ovaj način ističući koliko joj je teško "biti u svojim cipelama".
Lekari joj savetuju i odlazak na banjsko lečenje. Plivanje joj je neophodno kako mišići ne bi atrofirali. Aktuelne proteze teže deset i po kilograma. U patrljcima mora imati dovoljno snage da bi mogla da ih pokreće.
- Sve dok mi se ovo nije desilo, nisam znala šta me čeka, koliko dug oporavak - zaključuje ova hrabra žena.
(Kurir.rs/ Telegraf)