Brankica Miškov, tiha i skromna žena iz Kikinde, ne žali se, a ni ne hvali, iako bi i za jedno i za drugo imala povoda. Sa troje danas uspešne i divne dece prošla je kroz dva najstrašnija životna gubitka - gubitak zdravlja i gubitak supruga.
Ovaj prvi usledio je još 2008. godine, kada su krenuli prvi simptomi bolesti.
- Tri godine kasnije dobila sam dijagnozu G35, multiple skleroza. Ubrzo sam postala teško pokretna uz štapove, a kasnije uz hodalicu. Tada sam bila na proceni invalidnosti gde je određen četvrti stepen, odnosno invaliditet od 70 odsto - priča Brankica za Telegraf.
Nakon toga su usledile teške terapije, ali drugog izbora nije bilo, a ona je želela da se bori. Terapija citostaticima je, kaže, 2015. godine trebalo da zaustavi tok bolesti, a umesto toga Brankica je dobila još jednu strašnu dijagnozu.
- Dobila sam još jednu autoimunu dijagnozu, hašimoto, bolest štitne žlezde. Ona i dan danas varira iz hipo u hiper hormonski disbalans. Od 2016. godine okrećem se alternativnim terapijama i vraća mi se funkcija, hodam na štapove, pa kasnije i samo sa sa jednim. Popravlja mi se opšte stanje i tada prvi put krećem s plivanjem - kaže sagovornica.
Baš 2017. u njihovo udruženje dolazi njen sadašnji trener Stojan Bogosavljev, da prezentuje ronjenje za osobe sa invaliditetom. Brankica puna entuzijazma kreće na treninge, a onda doživljava drugi najveći gubitak u životu. Svog voljenog supruga i oca njihovo troje dece.
- Aprila 2017. za Uskrs gubim muža u saobraćajnoj nesreći i ostajem udovica sa troje dece. Tada su blizanci imali 15 a ćerka 18 godina. Deca su se borila lavovski. Ćerka je te godine upisivala fakultet i bila prva na listi Fakulteta za fiziku u Novom Sadu. Radili su i preko leta, jer ja još nisam imala penziju i ostali smo bez primanja. Prošle godine kada su blizanci krenuli na fakultet, a ćerka je već uveliko student, svi van Kikinde, preuzimam rad našeg udruženja i rešavam da konačno završim kurs za ronioca - navodi Brankica.
Ona pravi neverovatan korak - postaje prva žena ronilac sa invaliditetom.
"Pod vodom smo svi isti“ rečenica je koju potvrđuju članovi Udruženja multiple skleroze Kikinda, koji se već neko vreme bave ronjenjem. Ta aktivnost za njih, uz jačanje lokomotornog aparata, predstavlja i druženje i podršku.
- Ja u vodi mogu sve. Sve mišiće aktiviram, mogu da stojim, mogu da trčim, mogu da se okrećem, mogu da stojim na rukama, sve mogu u vodi, što ne mogu na suvom. Na suvom ne mogu da radim vežbe koje su potrebne za jačanje mišića, a u vodi mogu - ponosno na kraju poručuje ova žena zmaj.
(Kurir.rs/Telegraf)