ISPOVEST! BRANISLAV LEČIĆ ZA KURIR O SFRJ, BOLJEM ŽIVOTU, ĆERKI ANI, KOSOVU... Zbog komunista četnike su izjednačili sa ustašama
Za Branislava Lečića nema odmora ovog leta, jer trenutno snima film "Heroji Halijarda" i seriju "Tunel".
Glumac i bivši ministar kulture će u novom projektu Radoša Bajića oživeti Dragišu Vasića, a kod mladog Petra Ristovskog tumači šefa policije. U razgovoru za Kurir Lečić otkriva da nije još vreme da se sretne u kadru sa ćerkom Anom, ali i zašto je propustio angažman u hit seriji "Bolji život".
Promenili ste imidž. Ko je veći krivac za to - Radoš Bajić ili mladi Ristovski?
- Pre svega zbog Radoša, ali sam se prilagodio ovoj ponudi da radim seriju "Tunel", u kojoj imam 12 ili 13 snimajućih dana. Prvo sam počeo da stvaram lik Dragiše Vasića, koji je bio blizak Draži Mihailoviću, pogotovo priči sa spasavanjem američkih pilota tokom Drugog svetskog rata. Mislim da je izuzetno zanimljivo do koje mere je to jedno sasvim neverovatno čudo, američki piloti su, na kraju krajeva, bombardovali u tom trenutku našu državu. Nisu nas tada napadali, naravno, već Nemce, ali su se pojavili kasnije kao bombarderi Beograda sa alibijem da bombarduju Nemce, ali su bombardovali nas. I opet srpska duša, srce i um su toliko veliki da opet spasavaju pilote, a Draža dobija priznanje iz Amerike povodom toga. Drago mi je što Radoš radi seriju koja se bavi četničkim pokretom. Mi smo zbog komunističkog nasleđa i učenja doživljavali da budu izjednačeni sa ustašama, što nema apsolutno nikakve veze.
Kakvo je vaše viđenje tog dela istorije?
- Četnici su bili antifašistički pokret, za razliku od ustaša, koji su bili fašistički. Politika posle rata je bila takva, izjednačavanje bratstva i jedinstva je na neki način veliki zločin prema srpskom narodu. Drago mi je što ovo radim zbog sadašnje situacije u svetu, u kojoj Zapad u dobroj meri utiče na politiku Srbije i ono što se danas zbiva s našim bićem u svetu. Činjenica da imamo pritisak od strane Zapada po pitanju Kosova je za mene teška, jer smo dobrim delom vaspitavani i okrenuti zapadnim vrednostima i demokratiji.
Ja sam generacija koja je '55. godište, a mladi koji su posle mene došli su takođe inspirisani Zapadom. Pritisak koji taj Zapad vrši na nas da se odreknemo sopstvene teritorije je nešto što me vređa. Nije u pitanju samo teritorija ili mit, u pitanju je zavet, a to je nešto mnogo ozbiljnije od književnog mita ili istorijske priče. U pitanju je šifra postojanja i smisla koji mi imamo kao narod. Potrebno je da se osvrnemo na istoriju iz pozitivističkog ugla i da gledamo stvari onakve kakve jesu, da ne bude da su komunisti nakon pobede pisali istoriju kako su hteli, već kako jeste. Istorija se polako emituje, koliko god se ona sakrivala, ona se u poslednjih nekoliko decenija otkriva upravo ponašanjem Zapada prema nama i našem unutrašnjem životu. Mislim da je vreme da se prepoznamo kao narod koji je pre svega bio antifašistički, a onda, u skladu s vrednostima civilizacije, kao bića koja pretenduju da zaštite dobro i koja su zbog svoje pravoslavne vere duboko ukorenjena u hrišćanskoj veri. Kao takvi mi smo ljudi koji imaju dobro utemeljenje kao narod i da ne odustajemo od našeg zaveta i teritorije, pa ako hoćete i naše budućnosti, za koju moramo da se izborimo. U redu su kompromisi, ali suština mora da se sačuva, a to je naš identitet.
Kosovo smo odavno izgubili?
- Kosovo nismo izgubili, duboko verujem u to. Da mislim da smo izgubili Kosovo, ja ne bih više govorio. Ne gubi se tako što se dignu ruke i tako što se zarad boljeg života i sređenijeg ćoška civilizacije, poput Evrope, skloniš i kažeš - ova soba je vaša, nemojte me samo dirati. Nemamo pravo na to, bitka je maraton i treba da se zaštitimo tako što ćemo svoje vrednosti čuvati, a na prvom mestu to je kosovski zapis, a uostalom i materijalno, kao što je zemlja na kojoj živi naš narod, tu su nam svetinje. Mi to ne možemo da damo, možemo samo da pristanemo na ovakvu situaciju koja traje. Ako već nemamo ozbiljnu mogućnost da Kosovo vratimo pod ingerenciju Srbije, mislim da ne treba da odustanemo i odreknemo se sopstvene teritorije, jer se time odričemo i sebe.
Dragiša Vasić, koga igrate, nije uspeo da se dokopa Londona ili Amerike?
- Završio je tragično, jer se u poslednjim godinama videlo da je London pustio i kralja i ceo otadžbinski pokret niz vodu i da su se opredelili za Tita, verovatno praveći ravnotežu. Kad su mu saradnici rekli da će komunisti biti na vlasti, on je odgovorio da on tamo neće živeti, to mu je dokazalo da u tom smislu njih ne zanima kako će se živeti, već interesi. Cela priča je propala, kad su to shvatili i Dražini vojnici, morali su da se opredele. Došlo je do unutrašnjih sudara, jedna grupa je rešila da preko Mađarske ode u London, presreli su ih i oni su tragično završili u Jasenovcu. Tragična je ne samo njegova sudbina već svih onih koji su verovali u kralja i obnovu države.
Kod Petra igrate potpuno drugačiju ulogu?
- Ristovski je izabrao priče koje su zasnovane na nekim realnim situacijama i mislim da će mu svaka epizoda biti drugačija. Naravno, ja kao načelnik policije sam prisutan kao lik koji te stvari rešava ili ima sudar s konkretnom situacijom i talačkom krizom.
Radili ste sa Sinišom Pavićem, a nema vas u seriji "Bolji život".
- Igrao sam u seriji "Porodično blago". To što nisam bio u toj seriji - bile su takve okolnosti. Imao sam značajne ponude što se tiče filma, serija i pozorišta. Moja glavna baza je pozorište, imam stotine uloga jer radim 46 godina, igrao sam u svim pozorištima i to je moja bazična kuhinja, ostalo je bilo usput. Danas imamo hiperprodukciju i nemam potrebu da budem baš u svemu, ja volim da radim ono što mi prija, da se ne ponavljam. Gluma je jedna vrsta transformacije koja ima svoju priču, često mi se desi da mi dosadi neka priča pa poželim da radim komediju, to mi je omiljeni žanr. Obožavam je, više sam je radio u teatru, tamo me znaju kao komičara. Volim izazov da se na filmu i u seriji pozabavim komedijom.
Hoćemo li vas gledati u pozorištu?
- Počeo sam da dramaturški obrađujem Dostojevskog. Povredilo me je kao umetnika i čoveka što je Zapad precrtao tog umetnika, nema većeg ataka na sebe, zato što je evropska kultura izraz različitih nacija, koje su uspevale da artikulišu umetničko postojanje i da to bude kulturno blago Evrope. Niko nema pravo da takvo blago i biser iz te ogrlice uklanja pravdajući se političkim činjenicama, koje mogu biti ovakve ili onakve. Ako je šta promenljivo, to je politika, a umetnost je stabilna i njene vrednosti. Dostojevski ne zaslužuje takvo poniženje i ja želim da ga vratim u našu sredinu da se shvati unutrašnji ponor koji je Zapad napravio negirajući Dostojevskog. On je bio prorok, kao da je predvideo da će mu se ovo desiti u svojim pričama o odnosu Rusije i Evrope, u "Karamazovima". Dobrim delom je objasnio hrišćanski i antihrišćanski deo sveta.
Pre mesec dana sam radio intervju sa Anom Lečić. Hoćete li se sresti s njom u kadru?
- Ne znam, moja ćerka se očigledno u ovom poslu snalazi. Podsećam da je teatar kuhinja u kojoj se dobra klopa sprema. Ne mogu da utičem na njene odluke, ona bira samostalno. Bilo bi lepo da se sretnemo, možda treba da prođe svoje cikluse u teatru da bismo se sreli pred kamerama ili u teatru. Bilo bi mi veliko zadovoljstvo i prilično čudno, jer je doživljavam kao svoje dete.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
Bonus video: