Elem, nakon zvaničnog nedolaska Lavrova, usledio je zvanični dolazak Olafa Šolca. Doduše, iz lažnog pravca. Budući da mi je stalo do poštenja u politici, svratio sam na sajt NSPM-a da se obavestim šta ta divna stvorenja misle o sadržaju Visokih kancelarovih razgovora, koji su, uzgred rečeno, unapred znali i beogradski i berlinski vrapci.
Ne vredi to citirati. To se može samo prepričati. Ukratko, Šolc je pokazao „ozbiljno i svesno nepoštovanje Srbije“ time što je pre nego što je došao u Beograd boravio u Prištini, gde se u prestonici lažne države sastao s lažnim premijerom. Onako intimno, čisto sumnjam da Šolc Srbiju shvata previše ozbiljno i da je nešto naročito ushićen njenim postignućima, ali budući da nije član Koštuničine delegacije, „vlastan“ je da u Srbiju dođe s bilo koje „egzotične“ destinacije i da se na toj destinacijama sastaje s kim god hoće. Tačnije, mora. Garantujem da su kancelaru i Beograd i Priština ista muka duhu.
Srećna je okolnost što to Šolcu nije - bar ne javno - zamerio i zvanični Beograd. Sumo sumare, što rekle starlete, Šolc je blagoizjavio da zemlje pretendentkinje na članstvo moraju uskladiti politike sa politikom EU i da moraju biti međusobno priznate. To znači da se sankcije Rusiji moraju uvoditi, a da se konstruktivni pregovori sa Prištinom moraju nastaviti.
Visoki Vučić se zdravo iznenadio - a dvorska se svita uzibretila - jer se navodno prvi put čulo da je priznanje Kosova sine qua non. Nisam upućen u istoriju EU uslovljavanja - nije me to pošteno rečeno ni interesovalo - ali oduvek je bilo jasno kao dan da EU u svoje članstvo neće primiti dve zemlje koje se gledaju preko nišana.
A šta će lažno Kosovo u EU, zagrajaće NSPM-ovci? Pre nego što objasnim, pitaću - potom odgovoriti - a šta ćemo mi tamo? Za Nemačku - i većinu članica EU - Kosovo nije lažna, nego sa njihove strane priznata država.
Sada se - što takođe rekle starlete - „nadovezujemo“ na našu prethodnu kolumnu. Šolc dakle „ne tvrdi da mi treba da se promenimo“, nego otvoreno, bez mrsomuđenja, kaže da se, ako nameravamo pristupiti EU, moramo pridržavati minimuma pravila i politika važećih za sve.
Nije to, dakle, nikakva „ucena“, još manje „pritisak“, nego jasan stav i - što je još gore - realnost. Opet zadirem u intimna razmišljanja. Osnovano, naime, pretpostavljam da Šolcu puca qwrz da li će i Srbija i Kosovo ikada postati članice EU, a nešto manje osnovano sumnjam da bi lično više voleo da nikada ne budu primljene. Ali, jbg, naređenje „odozgo“.
Kako će se afera Šolc završiti - i kako ćemo guzeljati dalje - to ćemo tek videti, mada držim da smo to već videli i da ćemo opet videti. Možda će se jednog dana u dalekoj budućnosti - ako budućnosti uopšte bude - u Srbiji pojaviti politike koje će dokonati da prilagođavanje pravilima i poštovanje dogovora nisu „ustupci, ponižavanja i podleganje pritiscima“ (dopišite ako sam nešto propustio), nego građevinski materijal za stvaranje ozbiljne i prosperitetne države. Ajd, zdravo.