Nakon što, za nas srećnim spletom okolnosti i tuđom zaslugom, nije došlo do posete ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova našoj zemlji, prošle nedelje odigrala se za Srbiju izuzetno značajna i korisna poseta - ona novog nemačkog kancelara Olafa Šolca. Prva poseta predsednika nemačke vlade našem regionu bila je veoma kratka. On je za dva dana obišao Kosovo, Srbiju, Severnu Makedoniju, Grčku i Bugarsku.
Ovo je prva poseta nemačkog zvaničnika našem regionu i posebno našoj zemlji nakon odlaska Angele Merkel, koja nije krila da joj je u regionu prioritet bila stabilnost, a ne demokratija, pa makar ta stabilnost bila lažna, veštačka i proizašla isključivo iz njoj bliskih pojedinaca koji svesno generišu krize i urušavaju institucije da bi upravo oni sami bili garant prividne stabilnosti.
Bilo je očekivano da će nova vlast u Nemačkoj doneti novine u tom smislu. Novine koje će se ogledati, pre svega, u povratku Nemačke i njenih zahteva kada je u pitanju zapadni Balkan i vraćanju na osnovne vrednosti na kojima je i osnovana Evropska unija - demokratiju, vladavinu prava, poštovanje ljudskih prava i sloboda, osnaživanje institucija, jačanje evropskih vrednosti. Zbog toga se mnogo očekivalo od ove posete nemačkog kancelara. Govorilo se o tome da se radi o istorijskoj poseti koja će za Srbiju doneti čitav niz novih zahteva, uslova i novina.
Drugi su pak govorili da je ovo prosto protokolarna poseta, formalnost koja za nas ništa ne menja. Istina je, naravno, kao i uvek, negde između. Niti se radi o beznačajnoj poseti, niti o onoj koja bi mogla da se meri s posetom Angele Merkel Tadiću 2011. godine, za koju mnogi kažu da je rešila njegovu političku sudbinu.
Olaf Šolc je, naime, doneo nekoliko jasnih poruka. Među njima tri najvažnije: prvo, Srbija mora uvesti sankcije Rusiji i uskladiti svoju spoljnu politiku s politikom Evropske unije ukoliko želi da postane članica EU; drugo, priznavanje Kosova od strane Srbije nemački je uslov za ulazak Srbije u Evropsku uniju, i treće, brzina evropskih integracija Srbije zavisi od brzine ispunjavanja uslova za članstvo, među njima i ova dva najvažnija. Naša vlast tvrdi da se iznenadila kada je čula ove, za njih nove zahteve.
Jedino što je ovde iznenađenje, međutim, jeste to kako neko može da bude iznenađen i da tvrdi da je ove stvari čuo prvi put, budući da svako ko se tokom poslednje decenije susreo s nekim od nemačkih zvaničnika vrlo dobro zna da je ovo stav Nemačke. Jedina stvar koja je, zapravo, istinski nova jeste činjenica da je očigledno gotov period medenog meseca nemačkih zvaničnika i pojedinaca iz Srbije.
Deo opozicije, onaj, navodno, nacionalno osvešćen, pokušao je nevešto da povuče paralelu između nikada nerealizovane posete Lavrova i ove realizovane posete Šolca i ustvrdio da bi Srbija trebalo da otkaže posetu nemačkog kancelara pošto ni poseta Lavrova nije dozvoljena. Radi se, međutim o, što bi naš narod rekao, poređenju baba i žaba, budući da navodna neutralnost Srbije kada je u pitanju ruska agresija na Ukrajinu ista ona neutralnost koja se raspršila kao balon od sapunice kada se Lavrov samopozvao u našu zemlju, a Nikola Selaković ponizno pristao da otrči u Moskvu.
Nemačka nije zaraćena strana u Ukrajini, ne čini ratne zločine u toj zemlji i ne vrši agresiju na susedne države. Koliko je nama poznato, Srbija nema strateški plan da postane deo Rusije, dok istovremeno stremi ka članstvu u Evropskoj uniji, pa je tako nejasno kako bi se na isti način mogla odnositi prema ruskim i nemačkim zvaničnicima. A možda nas, kada je ovo poslednje u pitanju, očekuju i nova iznenađenja, ovaj put prava. Ko zna.