SIROTINJO, NEMAŠ TI PARA ZA NAS! Žena doživela ŠOK u frizerskom salonu: Samo sam htela da se ošišam, a dobila sam PREZRIV pogled!
Na redakcijski mejl je stigla veoma zanimljiva ispovest jedne žene iz Srbije koju prenosimo u celosti.
- Odmah u startu da rasčistimo jednu stvar: to što se ne šminkam i nisam sređena ne znači da sam siromašna i da nemam para. To samo znači da pare trošim na druge stvari, knjige, bioskop, pozorište, a fizički izgled mi nije najvažniji. Između knjige i haljine, izabraću knjigu. Radim posao koji volim, zarađujem dobro, ni previše ni premalo, imam taman koliko mi treba za pristojan život. Sa druge strane, nemam problem sa sređenim i našminkanim ženama - ako voliš to i čini te srećnom, samo napred. (Moj moto je: radi sve to te čini srećnom dokle god ne povređuješ drugo ljudsko biće i ne činiš nešto zlo.) Dakle, volim da vidim našminkanu i sređenu ženu, ali ja sama ne volim da se šminkam. Ne umem, mrzi me, vidim to kao gubljenje vremena, kako god. Nemam problem sa drugima, a ali drugi imaju problem sa mnom i tu nastaje za*eb.
Celog života trpim one prekorne poglede, pogotovo kada uđem u butike i fensi prodavnice jer prodavačice, čim me vide obično obučenu, bez štikli i šminke, rezonuju da nemam para i neće uopšte da se cimaju oko mene. Ne znam da li vam je poznat taj osećaj, ali ja ga imam mnogo dugo. Taj skoro prezrivi pogled i odmeravanje od glave do pete i skeniranje onoga što nosim... To je možda bilo ok dok sam bila siromašni student, ali sada kao neko ko pošteno zarađuje svoj hleb, mogu sebi da priuštim sebi i skupe stvari. Realno. Međutim taj osećaj odbačenosti i ništavnosti me prati kad god uđem u neki fensi salon, butik, radnju. Ne osećam se prijatno jer ne izgledam kao one. Osećam se manje vrednom.
Sada dolazimo do glavne priče. Šta ću, morao je ovakav uvod. Rešim da skratim krajeve, porasla mi kosa, pa malo da osvežim. Na putu do posla se otvorio nov frizerski salon, pa rekoh sebi, ajde da vidim kakve su cene, tu mi usput, što da ne... Cenovnik nigde nisam videla, pa sam rešila da pitam koliko bi koštala usluga šišanja.
Uđem nasmejana, pozdravim ih i pitam koliko košta šišanje. Dobila sam odgovor bez osmeha i opet onaj prezrivi pogled. Zahvalila sam sam se i krenula da izlazim, kada sam čula šapat neke od njih: "Sirotinja, ionako nema para da se šiša ovde.". Malo sam se pogrbila dok sam izlazila jer su mi te reči baš teško pale. Kako je ona mogla da zna da li imam ili nemam para, a onda sam videla da sam obučena u običnu belu majicu, patike i farmerke, bez trunke šminke. Opet je neko dozvolio sebi da ocenjuje moje finansijsko stanje na osnovu garderobe.
Na sreću, našla sam drugi frizerski salon, takođe u komšiluku, gde nisam dobila prezriv pogled, a i šišanje je mnogo pristupačnije. Eto, to je moje iskustvo koje nije bilo prijatno uopšte. Nažalost, živimo u svetu u kom je to k'o dobar dan, pa očekujem da ću opet dobiti po koji preziv pogled, ali tako je kako je, neću da se menjam zbog drugih.
(Kurir.rs/BAM)
Bonus video: