Bog te jebo, u srpskoj opoziciji sve Homer do Homera! Rekao bi čovek da će ih Vladeta Janković zaraziti osteoporozom, a on im preneo strast ka antici.
Ko o čemu, oni o trojanskim konjima!
Kao da se nadmeću za ulazak u SANU, a ne u Skupštinu!
Počelo je pre izbora, što je razumljivo, ali je pun zamah dobilo posle glasanja, kad mu vreme nije. I još traje. Opozicija se merka međusobno i pita se ko sve od njih radi za Vučića.
Svi bi da budu car Lazar, samo im fali Vuk Branković...
Motiv izdaje je, naravno, klasičan. I koristan: ako imam izdajnika, onda je on kriv za moj poraz, a ne ja. Kraće: da me nisu izdali, ja bih pobedio!
Zašto je to tako, jasno je: lakše je naći jednog izdajnika, nego sto hiljada glasača.
Ćuta, Pavle Grbović, Vuk Jeremić, Biljana Stojković, koja se povukla u tihovanje, opet Vuk Jeremić (njega je malo izdati jednom), Dobrica i ostali hipsteri na vodi... i, naravno, Ðilas. Zamislite njihov skup: svi se kreću pobočke i zagledaju, niko nikome ne sme da okrene leđa. A ne daj bože da se neko sagne i uzme sa poda ono što mu je ispalo!
Paradoksalno je što su se svi iz opozicije ljutili na evropske političare zbog, kako im se činilo, nedovoljne podrške, a onda im iz Brisela stigne, crno na belo, potvrda s najvišeg mesta - od „evropskih obaveštajaca“, šta god da to znači - da Vučić u opoziciji ima svoje ljude.
Sad više nikome ne moraju da se pravdaju, imaju lud da su papir...
I mogu da se spremaju za nove pobede, ali ovog puta stvarno!
Evo najave jednog od njih, Bože Prelevića:
„Srpska opozicija je u postupku pregrupisavanja. Trenutno je stanje depresivno, ali verujem da se javljaju inicijative koje su usmerene ka snaženju opozicione scene.“
Samo osobe bez trunke humora u ovakvom predstavljanju situacije na opozicionoj sceni neće prepoznati nemačka saopštenja iz serije „Alo, alo“: „Naše snage ništa ne može da zaustavi, a tvrdnje da čitave divizije beže sa fronta su podla laž. Naši hrabri vojnici samo su žurili da zauzmu nove položaje u sklopu planskog pregrupisavanja snaga. Nova ofanziva sledi uskoro.“
U njoj će, javljeno je - gde nego na društvenim mrežama! - učestvovati i stranka koju formira Zdravko Ponoš.
Znači li to da se broj opoziciono opredeljenih birača povećava?
Ne, reč je o tradicionalnoj migraciji članstva, prelivanju (objašnjenje izraza: „presipanje iz jednog suda u drugi, najčešće praznih“) kojem svedočimo posle svakih izbora. Građani Srbije tako metodom učenja na greškama traže „pravu stranku“. Posmatraču sa strane njihov je entuzijazam dirljiv, jer prizor ga podseća na naivnog provincijalca koji je na autobuskoj stanici dopao šaka ovejanim prevarantima. Kuglica, naime, nikad nije ispod šibice na koju se kladi. Jer, kuglice, čitaj stranke koja će pobediti - nema.
Kako znamo?
Posle „pregrupisavanja“ svi će opet na izbore, zajedno sa onima za koje se sada priča da su trojanski konji. Zato što znaju da će im opet biti potrebno opravdanje za poraz.
Oni jurišaju s belom zastavom u rancu...
N. N.