Još kao osnovac, dramski umetnik Nebojša Ilić dobio je nadimak Cile, ali i ideju da možda jednog dana postane glumac. Od tada do danas desilo se mnogo toga, a između ostalog i njegova karijera u pozorištu i pred kamerom, koja sada već broji četvrt veka. Mnogo ideja utkao je u likove koje je za to vreme oživljavao, a jednu od njih iskoristio je za sitkom "Zbornica". Kao kreator ove serije, koja se emituje radnim danima na kanalu Superstar, proživljava i avanture direktora jedne škole.
Kada se rodila ideja za "Zbornicu"?
- Nakon što sam učestvovao u sličnoj franšizi jedne strane serije, pomislio sam da bismo i mi mogli da smislimo seriju koja bi bila autentična, naša i koja bi mogla da potraje. Škola je dobar primer "opštežića", mesta na kome su ljudi prinuđeni da budu jedni s drugima, nekad i ceo život. Ljudi koji rade u prosveti heroji su našeg vremena, i tu je svaka anomalija tragična i smešna. To su ipak ljudi sa svim svojim vrlinama i manama. Dopada mi se i taj prostor, taj "bekstejdž", gde vidimo nastavnike kakvi su stvarno, a ne samo kakvi su pred decom.
Interesantno je da ste pre glume završili građevinsku školu. Jeste li neke osobine svojih profesora prosledili u scenario?
- Namerno - ne, ali podsvesno, sasvim sigurno - da!
Jeste li učestvovali u kastingu, jer ima sjajnih glumaca koji pripadaju komediji?
- Kasting se "sam pravio". Bilo je različitih ideja, ali nekako se sve samo sklopilo, i to je uvek najbolja varijanta. Bilo nam je važno da budemo okruženi sjajnim glumcima i divnim ljudima. Posebno nas raduje nova sezona "Zbornice" jer smo svašta duhovito smislili.
Kako je došlo do toga da igrate baš direktora?
- Za mene je ta uloga bila neočekivana, jer je baš daleko od mene. Zbog toga joj se toliko i radujem.
Ko je od vaših kolega privatno najduhovitiji?
- Najzabavniji mi je moj prijatelj i kolega Miloš Samolov, s kojim igram još od vremena srednje škole i "Dadova". Svaki kadar koji snimimo, a da zbog smejanja nismo morali da ga prekinemo, obojica smatramo izuzetnim dostignućem.
Da li je najteže igrati u komediji?
- Komedija nije teža za igranje od drame, ali ona traži neku sposobnost i sklonost da se nasmejete sami sebi. U tom smislu su mi drage i drame koje imaju nešto komično. To je znak inteligencije i pre svega duha.
"Vrata do vrata" su već kao sitkom pokazala da ste na takvom terenu sjajni. Kako pamtite to snimanje?
- Bila je to prilika da se oprobam u jednoj veoma teškoj glumačkoj disciplini i na tome sam veoma zahvalan.
Veliki uspeh kod gledalaca imala je i serija "Mama i tata se igraju rata", čiju drugu sezonu snimate. U kom pravcu se razvija vaš lik Ćufte?
- Tu seriju doživljavam kao veliki poklon. Vrsta humora, moja uloga, saradnici... Ćufta se u ovoj sezoni ostvario kao glumac, ali i dalje je nezadovoljan i nesrećan. Veoma je zabavno sve to sa Ćuftom.
Da li je Gordan Kičić strog kao reditelj?
- Gordan je, pre svega, veoma vredan i spreman, i kao glumac i kao reditelj. Nevolja s njim je što je još smešljiviji od Miše Samolova, pa nam je najveća briga hoćemo li izdržati kadar ili ćemo se zasmejati.
Ta serija vas je još jednom spojila s Milicom Mihajlović s kojom vam se veoma često ukršta poslovni put. Znači li vam kada igrate s kolegama s kojima se i privatno lepo slažete?
- S Milicom igram ceo život u Ateljeu 212, našoj matičnoj kući, ali i na televiziji i filmu. Svakako da to može samo mnogo da pomogne.
Igrali ste par i u "Komšijama", čije su i reprize veoma gledane. Šta je vrednost te serije?
- Postavka po kojoj se gradski ljudi susreću s ljudima koji žive na selu u startu pruža mogućnost za veliki broj sukoba, nesporazuma i smešnih situacija. Publiku je osvojila svojom nepretencioznošću, toplinom i humorom.
Od jeseni ćemo vas gledati i kao Cuneta Gojkovića u "Tomi". Da li je najteže pred kamerom oživeti lik koji je publika poznavala?
- Bio sam počastvovan prilikom da se pojavim kao Cune. Bila je to više pojava nego uloga, ali i ta pojava mi je bila velika radost jer je Cune bio veliki umetnik koji je toliko ljudi ogrejao svojom umetnošću da je to neverovatno. I što je najlepše, još greje i grejaće.
Prošlo je 26 godina od vaše prve uloge pred kamerom. Da li je vaš posao lepši kada ste i vi zreliji?
- Što se tiče glume, neke stvari su mi mnogo jasnije, naročito gluma pred kamerom. Ono što mi je veoma drago jeste to da me taj posao još uzbuđuje u istoj meri kao i kad sam počinjao.
Jeste li i vi deo one publike koja se rado zaustavi na kanalu koji reprizira "Lajanje na zvezde"?
- Kao i većina kolega, i ja sebe nerado gledam. Apsolutno nisam znao da će taj film imati toliku gledanost i da će toliko trajati, ali taj tandem Šotra - Vitezović očigledno je bio dobitna kombinacija. Plus, mnogo tada novih, mladih glumaca.
Neki kažu da je gluma večita igra i da možda pripada mlađima. Možete li da ih demantujete?
- Gluma zaista pripada mladima. Da bi bio dobar glumac, čovek mora da bude mlad u duši. Mora da bude radoznao, blesav i hrabar. Navešću samo neke od "najmlađih" glumaca koje sam uživao da gledam i da sa njima radim, a koji to to dokazuju: Branko Pleša, Đuza Stojiljković, Vlasta Velisavljević... A trenutno je Mira Banjac jedna od naših "najmlađih" glumica!
Da li je tačno da vas je u izboru profesije inspirisao Orson Vels u filmu "Treći čovek"?
- Bio sam još u osnovnoj školi kad sam gledao na televiziji film "Treći čovek" Kerola Rida. Tu se pojavljuje Orson Vels, koji je fascinantno odigrao jednog strašnog negativca. Bio sam fasciniran i filmom i Velsom. Tada mi se rodila misao da bih voleo da se time bavim. Dugo o tome nikom ništa nisam pričao, ali to je bio trenutak kada je, što se mene tiče, sve počelo.
Koji biste zadatak kao glumac odbili, da nije to možda pevanje?
- Pevanje bih prihvatio. Ali bojim se da bi ti koji bi mi to ponudili vrlo brzo odustali od ideje.
Sarađivali ste s brojnim velikanima našeg glumišta kao što su Dragan Nikolić, Đuza Stoiljković, Petar Kralj... Pamtite li neki njihov savet?
- Imao sam sreću da odrastam uz te fantastične ljude, da igram s njima i da se družim. Ono što su oni nama, tada mlađim glumcima ostavili jesu kriterijumi. Šta je dobro odigrana uloga, a šta loše. Kao najbolji pedagozi, oni nam nisu pričali o tome, nego su to svedočili svojim izuzetnim kreacijama. I sada više ne možemo da se lažemo jer smo imali primer.
Kurir.rs/ TV Ekran: Jasmina Antonijević Milošević
Bonus video: