Verovatno ste primetili da se s vremena na vreme narogušim na srpsku ekologiju i istaknute srpske ekologe. Nemojte misliti da i meni ne smeta posvemašnje đubre, vazduh u polučvrstom stanju i govnavi vodotokovi oivičeni milionima najlon kesa i plastičnih flaša. Ali, po običaju, izdvajam mišljenje.
U srpskom ekološkom zamešateljstvu smeta mi isto ono što je zasmetalo Nikoli Krstiću, bečkom doktoru prava na službi u Srbiji u XIX veku, u ambicioznoj inicijativi da se osnuje Medicinski fakultet. „U Srbiji još nema ni nema bolesnika, a rapalji bi da osnuju Medicinski fakultet“, zapisao je Nikolica Krstić i ušao u istoriju srpske patrijarhalnosti kao čovek koji je naguzio ženu pronalazača Pančićeve omorike, Josifa, dok je gospoja kroz prozor čavrljala sa suprugom, zauzetim nekim botaničkim poslom u bašti porodične kuće.
I dan-danas se nađu likovi - pride i lekari, poput Nestorovića-luptačevića - koji će gordo uskliknuti da nama, genetski superiornim Srbima, medicina nije ni potrebna. Ali erotoman Krstić nije hteo da kaže da u ondašnjoj Srbiji nije bilo bolesnika, nego da nije bilo kulture lečenja (pitanje je koliko je ima i danas). Manj ako nije bila potrebna neka amputacija, ondašnji Srbi naprosto nisu išli kod lekara. Lečili su se poglavito travama, saljevanjima strave, vradžbinama i - najefikasnije - rakijavim oblogama. Pa ko preživi.
Nisu se naši čukendedovi klonili lekara ko đavo krsta zato što su bili zatucani seljaci i što nisu verovali u medicinu bledolikih, nego zato što nisu imali para. Para nisu imali zato što je Srbija, iako ondašnja regionalna vojna sila, bili zemlja toliko siromašna da ova današnja, takođe siromašna, izgleda kao eldorado.
Stvar slično stoji sa ekologijom i takozvanom životnom sredinom. Ekologija proizilazi iz politika koje najpre eliminišu osnovni uzrok svih prljavština - mentalno zagađenje - i potom obezbede materijalno osnovu za uređenje životne sredine. Ekologija košta isto kao i medicina, verovatno i mnogo više, neko to mora platiti, a to obično bude država. Lična inicijativa tu nije ni od kakve pomoći, ali zasenjuje prostor i donosi političke poene. Ne mnogo poena. Ali znate kako Čačani kažu: mala vajda veseli čoveka.
Ekologija, dakle, proizilazi iz politike, ali sama ekologija ne može biti politika. Džaba pozivanje na uspešne nemačke Zelene (koji su u međuvremenu malčice pocrneli) jer je ta stranka imala (i ima) jasno artikulisanu ideologiju, još jasniji program i detaljno elaboriran plan kako se kurtalisati prljavština svih vrsta.
O kakvoj se, uopšte, ekologiji govori u zemlji u čijoj se prestonici i dan-danas bacaju kese s đubretom sa solitera, a kontejneri i kante za smeće - istina retki - blistaju od čistoće jer se otpad, uključujući šut i WC šolje, bacaju po ledinama i trotoarima. Džaba krečenje, ekolozi. Mora se početi od početka, najpre valja očistiti glave. A dok se to ne desi, ako se ikada desi, ješćemo (i udisati) govna. Sami smo ih izasrali.