POZORIŠTE JE LEK ZA BROJNE POREMEĆAJE! Tihomir Stanić u susret novoj sezoni TEATRIJUMA, OTKRIVA šta očekuje publiku!
Otvaranje letnje sezone pozorišne scene Teatrijum 1. jula u atrijumu Rektorata Beogradskog univerziteta bilo je povod da se sretnemo sa jednim od osnivača ovog pozorišta, glumcem i rediteljem Tihomirom Stanićem. Sa iskustvom glumačkog veterana, a energijom mladića, ovaj umetnik ide iz uloge u ulogu maestralno, ostavljajući veliki utisak na publiku. Povratna reakcija daje mu snagu da grabi ka izazovima, a način na koji opisuje svoju želju za novim poslovima bio je lajtmotiv intervjua koji je dao za Kurir.
Šta nam ovog leta donosi Teatrijum?
- Veoma sam ponosan na naše pozorište. Ono je inicijativa nas nekoliko koje, iako smo već matori, entuzijazam nije napustio. Vladan Gajović i ja pre svega, a onda i drugi naši prijatelji bukvalno smo po tom principu samoorganizovanja, kao deca željna posla, napravili pozorište. Prošle godine odigrali smo 50 predstava, a ove godine zakazali 60 i dodatnih, besplatnih 20 za decu. Repertoar je šarenolik i verujem da ćemo upotpuniti kulturnu ponudu Beograda igrajući pod lipama u najlepšem prostoru u prestonici.
Kapetan Mišino zdanje mnoge asocira na studentske dane. Koje sličnosti Vi kao profesor na akademiji danas zapažate s vašim studentima?
- Nekad je postojala raznovrsnost u repertoaru. Danas se pozorišta komercijalizuju i često smo skloni da potcenimo publiku misleći da ona ne bi razumela neki ozbiljniji komad, a to nije tačno. Ono što smo mi imali, a današnjim mladim glumcima je uskraćeno, jeste da se u velikim tekstovima svetske dramaturgije profesionalno razvijaju. Internet je olakšao put do umetnosti, ali je razvio brojne poremećaje. Vreme koje tek dolazi doneće i lek za te poremećaje, a jedan od njih je upravo pozorište, koje postoji hiljadama godina. Ono će opstati kao suštinska ljudska potreba.
Kakav je uticaj na vas imao vaš profesor Dejan Mijač?
- On je neverovatno važna ličnost u mom životu. Na prijemnom sam imao ogromnu tremu i nisam uspeo da prikažem svoj dar. To niko drugi u komisiji nije prepoznao osim Mijača. Insistirao je da budem primljen i time mi je odredio sudbinu i život. Učio nas je da mislimo, da tražimo smisao u našim postupcima. On je prelomna tačka na profesionalnom putu svakog glumca, kojima se život deli na pre i posle Dejana Mijača. Umeo je da glumca dovede do istine i do toga da je mnogo važnije "šta" nego "kako".
Šta vi savetujete budućim glumcima?
- Treba da imaju svest o tome da je trema sveprisutna kategorija i da treba da pokušaju da je instrumentalizuju, da je preobrate da radi za njih, a ne da ih koči. Isto tako, ako znate šta radite, trema će postati beznačajna. Najvažnije u svakoj umetnosti jeste da se sluša intuicija jer ona sigurno vodi pravim putem. Ona uvek radi u vašu korist, želi da sačuva vaš talenat i da ga pokaže. Zato se kaže "radi po osećaju", jer instinkt brine o vama.
Komunicirate li s publikom dok ste na sceni?
- Često citiram Roberta Čulija, koji kaže da reč glumac na italijanskom znači "onaj koji deluje". Dakle, važno je da dok nastupate, delujete na svoju publiku. Morate da osetite da li vam to "delovanje" polazi za rukom, u suprotnom glumac postaje siromašniji. Aplauz je čista konvencija, ljudi tapšu i na lošim predstavama, ali ono što glumcima treba je uzajamna pažnja, poverenje i energija.
Kada i kako ste otkrili želju za režijom?
- Došla je prirodno. Sad je vreme, mator sam, nema više uloga za mene, a moram nešto da radim. Snimaću tu i tamo ove serijice i eto. Šalu na stranu, recimo za seriju "Nobelovac", koju treba da snimamo na jesen, pozvaću još prijatelja da režiraju sa mnom, ali želim da režiram zato što osećam Andrićevu literaturu. Na otvaranju jedne izložbe čitao sam pismo koje je Jovan Vava Hristić uputio svom prijatelju i prevodiocu Dušanu Karpatskom, gde ga obaveštava da je postao predsednik Udruženja književnika i citira Platona. Kaže: "Bolje ja to da radim nego neko gori od mene." E pa baš takve reči su sjajan odgovor i na ovu moju inicijativu za režijom.
Kurir.rs: Mina Petrović
Bonus video: