HATA Prvi potpredsednik Indonezije bio je spreman da žrtvuje sve da njegova zemlja sama upravlja svojom sudbinom
Muhamed Hata živeo je skromno, pazio je da nikoga ne uvredi, da svakoga poštuje, da svačije mišljenje sasluša, i da uvek donese odluku na korist pre svega svoje države
Kuda god da putujem, posećujem prijatelje - i žive, i mrtve. Kuda god da se uputim, grobovi koji govore kao da su živi, svedoče o nastanku, trajanju, duši čoveka i čovečanstva, važan su deo mojih putovanja. Mnogi velikani koji su obeležili živote miliona, čak milijardi, podjednako su deo moje duše kao i njihovih najbližih.
To je naročito slučaj s Muhamedom Hatom (1902-1980), prvim potpredsednikom nezavisne Indonezije, poznatom kao „proklamator“, zato što je jedino on sa Sukarnom potpisao deklaraciju nezavisnosti jedne od najvećih zemalja planete i po prostranstvu i po broju stanovnika. Bio je spreman da žrtvuje sve da bi njegova zemlja i mnogobrojni narodi koji u njoj žive dobili zasluženo mesto na planeti i sami upravljali svojim životima.
Simbol
Ali Muhamed Hata nije blizak mom srcu, ni srcima miliona, zato što je bio značajan političar. Jer, takvih svaka zemlja na planeti ima prilično. Biti osnivač Indonezije nije mala stvar, ali je još važnije biti pošten, sačuvati obraz, biti primer svima u svojoj porodici, zemlji, pa i šire. Upravo je to postigao Hata, nenametljivo i skromno. I na vlasti, i van vlasti, s parama se nije družio, a kad ih je nešto i imao, trošio ih je na knjige i najbliže. Pazio je da nikoga ne uvredi, da svakoga poštuje, da svačije mišljenje sasluša, i da uvek donese odluku na korist pre svega svoje zemlje. Kada je pretila opasnost da ga politika uprlja, on se povukao i živeo mirno i skromno.
Poreklom je sa Sumatre iz neobičnog naroda Minangkabau, u kojem su svi veliki privrženici islama, međutim, i dalje primenjuju matrilinearnu tradiciju, koja se čak graniči s matrijarhatom. Zato ne čudi što su Hatu odgajile sestre i majka kad mu je otac u detinjstvu preminuo. Narod iz kojeg potiče, tek jedan od stotine naroda koji žive u današnjoj Indoneziji, poznat je po ogromnim drvenim porodičnim kućama izuzetne lepote. U njima žive ogromne porodice, na desetine ljudi. Uvek su u vlasništvu žene i prenose se s majke na ćerku. Velike i po obliku i po lepoti, s bezbroj kaskadnih krovova koji se prožimaju i streme ka vrhu, sa fasadom koja je pretvorena u pravu čipku boja i šara, izdvajaju se u prostoru i postale su simbol zapadne Sumatre, ostrva koje je još Marko Polo nazivao „ostrvom zlata“. U skladu sa tradicijom, u ovim kućama muškarci mogu da borave samo tokom dana, a noću spavaju u kućama svojih sestara. Kao simbol naroda iz kojeg dolazi, ulaz u Hatin grobni kompleks izgrađen je u obliku jedne ovakve kuće, što ga čini pravom atrakcijom. Čim sam izašao iz auta, nestvarna lepota bele čipkane fasade i magičnih krovova zasenila je nesnosnu gužvu Džakarte iz koje sam upravo ušao u ovu oazu. Kupili smo cveće, ali ne kao što se to radi u Srbiji: uzimaju se latice tačno određenog cveća. Na mermernom grobu ostavljen je središnji prostor sa zemljom i kamenom, na koji se posipaju latice. Po srpski, poljubih grob i poklonih se, i zahvalih ovom osnivaču nesvrstanih, ovom dobrom čoveku, za to što je svetu podario primer kako i na najvećoj funkciji čovek može živeti i umreti sa čistim obrazom, poštene duše i velikog poštovanja.
Pokraj njega počiva njegova supruga, a o njihovom poštovanju i ljubavi Indonežani ispredaju legende. U dvorištu je sahranjen sekretar koji ga je služio više od 40 godina, kao i unuka koja je se udavila u sedmoj godini života. Pored groba je izgrađena i džamija s njegovim imenom, uz koju je napravljena topla sobica prepuna emotivnih porodičnih fotografija.
„Hata je želeo da ga sahrane kao i svakog drugog čoveka. Verovatno je očekivao samo jedno grobno mesto među hiljadama drugih. Međutim, država Indonezija je insistirala da njegovo večno počivalište bude izdvojeno kao spomenik od nacionalnog značaja“, priča mi Halida Hata, njegova ćerka i čuvar njegove zaostavštine, pre svega bogate biblioteke, koja važi za jednu od najboljih privatnih biblioteka u ovom delu Azije. Gospođa Hata je 2019. godine postala članica Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“, koje vodim, a od tada mi dajemo stručne savete za očuvanje ove bogate i važne zbirke. Dan pre posete groblju posetio sam i biblioteku u kojoj i dalje lebdi Hatin duh.
Kovčeg
Po muslimanskom običaju, Hata je sahranjen u plaštu, bez kovčega, u zemlji. Međutim, kovčeg u kojem je nošen do poslednjeg počivališta izložen je zajedno sa Sukarnovim kovčegom na starom holandskom groblju pretvorenom u današnji Muzej Prasasti.
„I mi, kao i vi u Srbiji, verujemo da duša boravi na zemlji 40 dana posle smrti. Obično četrdesetog dana boravimo na mestu koje je pokojnik voleo, verujući da će se upravo tu pojaviti. Mi smo bili u ovoj kući, i tačno u vreme kad je preminuo, jedna vrata su se zalupila, a prijatan miris, nalik mirišljavim štapićima, iznenada se proneo kućom...“, svedoči Halida dok bosonogi razgledamo bogatu zbirku.
U beogradskom Muzeju knjige i putovanja predstavićemo život i rad ovog indonežanskog velikana. Odavanje počasti ljudima koji su zadužili svet, od Indonezije do Amerike, od Beograda do Džakarte, važan je i prijatan zadatak. Zasad, u stavu mirno, uz cveće i zahvalnost što je takav čovek postojao, odali smo zahvalnost Muhamedu Hati.
Kurir.rs/Viktor Lazić