TURSKA PRESTONICA KAO NA DLANU PRUŽA ISTORIJU, UMETNOST I GURMANLUK U JEDNOM! Grad krase muzeji, koncertne dvorane, oblakoderi...
Grad koji, prema arheološkim nalazima, postoji od kamenog doba danas krase stakleni oblakoderi, muzeji, koncertne dvorane...
Kao i Istanbul, Ankara mi je bila dugo očekivana destinacija. Tokom leta od Istanbula do nje razmišljala sam o tome koliko su me samo zasenile lepota, kultura i istorija Istanbula da će ga teško u senku baciti neki drugi turski grad.
Međutim, prevarih se, demantovala sam sebe već nakon četrdesetpetominutne vožnje kroz prestonicu.
Ankara. Grad za koji kažu da, prema arheološkim nalazima, postoji još od kamenog doba. Od aerodroma se bližimo centru, a pred očima se jedna do druge nižu zgradurine, stakleni oblakoderi od po 30, 40 i više spratova.
Popodnevno sunce prži, užeglo, a napolju nema gužve. Bar ne one istanbulske, gde sve vri od naroda i ne miruje, čini se, ni noću, a ni danju. Ovde mi na prvi sluh deluje dosta tiše, nekako mirno, usporeno. Gledah u neka nova naselja koja se tek grade, u neka tek izgrađena, gde sa staklenih terasa prvi stanovnici već osmatraju panoramu Ankare.
Malo-pomalo pa u nekoj širokoj ulici ugledam i poneki fakultet. I zaista, mnogo ih je, pa se s punim pravom kaže da je turska prestonica sinonim za grad univerziteta. Fasade su im otmene, visoke zgrade zasenjuju prolaznike, a verujem, i bude ponos u studentima. A tu je i prvi univerzitet u Ankari, osnovan na tom tlu nakon uspostave republike.
Stakleni džin
I sa našeg hotela - staklenog džina od 23 sprata - pruža se pogled na grad, istina, ni odatle mu se ne može sagledati kraj. A i kako i bi kad u prestonici živi preko pet miliona ljudi.
Gde god da krenete širokom metropolom, dočekaće vas iskreni osmesi domaćina, ljubaznost i gostoprimstvo. A kada čuju da ste iz Srbije, progovore i poneku našu. Vele, čuli su za šljivovicu i ćevapčiće.
I ko bi rekao da ću prve večeri u Ankari slušati koncert španske muzike, i to u modernoj koncertnoj dvorani smeštenoj u samom srcu grada. Rekoše nam da ova zgrada, zajedno sa simfonijskim orkestrom, jednim od najstarijih svetskih orkestara osnovanim 1826. s profesionalnim kadrom, odavno gosti najveće svetske orkestre i soliste.
Na prvi pogled mi se učinila kao neobična monumentalna građevina. Ogromna plava kupola s koje most vodi do ulaza. Okolo travnjak, na kom ljudi pre koncerta posedaše na travu da uhvate poslednje zrake sunca čekajući španske note. Tu pored travnjaka su i male figure simfonista, svakog s različitim instrumentom.
I narednog jutra, nakon koncerta, svratismo tu da pogledamo izložbu slika i prve instrumente u Turskoj. Poređani stoje, kao novi - netaknuti. Bubanj, klavir, violine, daire...
Istorija
Iz ovog modernog dela grada prebacismo se nekoliko vekova kasnije, pa svratismo i do etnografskog muzeja. Zgrada bela, velika, s nje se pruža pogled na jedan deo grada. Ispred crveni tepih.
Muzej je izgrađen između 1925. i 1928, a u periodu između 1938. i 1953. tu je bio smešten i sarkofag čuvenog Mustafe Kemala Ataturka.
Sve dok nije dovršena gradnja memorijalnog kompleksa Anktabir.
Crvenim tepihom zakoračismo unutra, a tamo sačuvana turska istorija u malom.
Počev od onog dela gde su izloženi turske nošnje, oružje, sablje, puške s dugim, metalnim cevima, slike starinskih delova grada, unutrašnjost prostranih kuća, ali i starinskog posuđa. Naravno, tu su i oni najlepši šareni i debeli ćilimi. Podsećaju na naše pirotske.
Baš tog dana u centru, u tradicionalnom restoranu, probala sam možda vekovima staro tursko jelo - kebab. Konobar donosi ogromnu vrelu zemljanu posudu i stavlja je na sto. U drugoj ruci nosi vreo puter i preliva ga preko jela. Na vrhu zelena papričica i paradajz.
Prvo ide tanka rezana jagnjetina, a ispod ćevapčići i kockice hleba. Tu uz kebab za desert služe i "kajmak", odnosno baklave sa kajmakom. Parče sočne baklave, a preko trougao slatkog sira.
Uz desert, naravno, ide i turska kafa ili čaj, ko šta ište. Vruća kafa se doliva nekoliko puta, a s džamije hodža zapeva. Podne.
A ono što u Istanbulu beše kula Galata, to je ovde simbol Ankare - Atakula. Moderni toranj, prvi put otvoren 1989. godine, a svojom visinom od 125 metara prkosi i onim savremenim zgradama u centru.
Dok se staklenim liftom penjete do vrha, uzdižete se iznad grada i drveća i otvara vam se sivo-zeleno-plava panorama grada. Na vrhu je zastakljena terasa koja se pruža ukrug. Kraj grada tražiš, a gotovo da ga nema.
Odatle vidiš svaki kutak, četvrt i one zgrade, kuće pravolinijski raspoređene, gotovo identične, iste visine. Spoj modernog, uzvišenog, bogatog s prirodom i reljefom deluje tako skladno i kao da je baš sve na svom mestu, svaka puzla u reljefnom mozaiku.
Tu su poređani i crveni, crni i sivi mali jastuci. Možeš da sedneš, a bogami i da prilegneš. Samo sprat niže je kafić s drvenim barskim stolicama poređanim onako ukrug. Gde god da sedneš, imaš očaravajući pogled, pa uz šoljicu turske kafe dobijaš deo turske kulture i modernog u jednom.
Mauzolej
A gotovo je nemoguće posetiti Ankaru a ne doći do najpoznatijeg kulturnoistorijskog objekta čitavog grada - Anitkabira, mauzoleja Mustafe Kemala Ataturka, oca svih Turaka.
Gotovo da nema ulica u gradu a da se negde ne ugleda neka znamenitost o Ataturku, o kome Turci pričaju s najviše poštovanja i divljenja. Mauzolej je napravljen 1953. godine u čast osnivača i prvog predsednika moderne turske republike.
U sklopu mauzoleja, u jednom delu je i voštana figura Ataturka s njegovim ličnim stvarima, pismima, fotografijama kroz koje sagledavate njegov život. Prostrani kompleks se sastoji iz centralnog trga, počasne dvorane, u kojoj i počiva Ataturk, puta lavova i Parka mira.
Da je ovo mesto impozantno, govori i činjenica da su zidovi mauzoleja izgrađeni od lave, da centralni trg može da primi 15.000 ljudi, a da se u počasnoj dvorani nalazi grobnica smeštena ispod sarkofaga koji teži 40 tona. Na svakom ćošku stoji vojnik. Uniforma, oštar pogled u daljinu i ozbiljnost očaravaju svakog ko ih pogleda pravo u oči.
S mauzoleja na jednom od ankarskih brdašca pruža se i pogled na grad, a Ankara je baš za njegove vladavine i proglašena za prestonicu Turske. Stari duh grada sam osetila dok sam se popela do zamka uzvišenog na jednom brdašcu, do koga se pešači starom kaldrmom. Zidine oko dvorca visoke, kamene.
Na samom ulazu prodavci suvenira, među kojima su obavezne džezve. Metalne, duboke, šarene, a iste takve su i šolje za tursku kafu.
Zatim marame i opet ćilimi. I na prvom koraku atmosfera me gotovo podseti na one starinske južnjačke krajeve kod nas, a drvene kuće poput onih u starom Nišu ili Vranju. Ispred njih građanke s maramama, uposlene.
Unutra se ukrštaju uske kaldrmisane ulice, a sa strane načičkane kuće. Na svakoj okačen veliki fenjer i pokoja saksija cveća. Vrt je u sredini. Prodavci suvenira i ovde nam rekoše da Srbi vole da svrate, ali i da dobro pazare, od magneta, šolja pa do uparenih džezvi sa metalnim poslužavnicima. To je ipak samo za one prave meraklije.
Aleksandra Kocić