U ponedeljak uoči Vidovdana po Srbiji, srpskim zemljama i srpskom svetu, uopšte, raširi se crni Breaking News da se patrijarh Porfirije grdno razočarao nakon što je (navodno) saznao da „direktori više osnovnih i srednjih škola u Srbiji svesno obeshrabruju i čak sprečavaju učenike i roditelje da se opredele za versku nastavu“.
Otkuda mu tako poverljiva „saznanja“? Da li mu ih je dostavila Udba - od milja zvana BIA - ili je do tih saznanja došla tajna svetosavska policija u osnivanju, patrijarh nije precizirao. Nebitno, informaciji se u zube ne gleda. E, sad, ukoliko je ta informacija tačna - u šta čisto sumnjam, videćete zašto - razlog da se razočara, to jest da promptno reaguje, ima ministar prosvete, a ne patrijarh.
Koji je otišao i korak dalje. Rešen je, izgleda, da preduzme određene „mere“. „Posavetovaću se“, blagoizjavio je Nj. S., „sa braćom arhijerejima i predstavnicima drugih crkava da li da javno objavimo imena direktora i škola koji na takav način diskriminišu sopstvene učenike“.
Kakav spisak? Da li možda spisak za odstrel? Ili spisak koji se lepi na stubove srama? Pomen objavljivanja bilo kakvih pretećih spiskova u zemlji koja ima vrlo loša iskustva sa spiskovima za odstrel, u najmanju ruku je netaktično, glede verske nastave i kontraproduktivno. Da sam, recimo ja, koji sam religiozan čovek, u vreme kada sam decu upisivao na versku nastavu, čuo najavu objavljivanja spiska nepravoslavnih direktora, upisao bi ih na građansko vaspitanje.
U osnovnoj školi, naime, odluku da li će dete pohađati versku ili građansku nastavu - od kojih se ne zna koja je besmislenija - donose roditelji, a ne deca. Pogotovo ne direktori. U srednjoj školi, pretpostavljam, odlučuju učenici. Opet ne direktori, koje - osnovano sumnjam - (s razlogom) savršeno boli qwrz da li će đaci pohađati versku ili građansku nastavu. Ne kažem da nema direktora, zakletih ateista, kojima verska nastava nije baš po volji, ali ovo je, bar na papiru, sekularna država u kojoj ateisti, bar na papiru, imaju ista prava (i obaveze) kao „pravoslavci“.
Može biti da se može naći i poneki direktor-ateista koji će u četiri oka huškati ponekog učenika na građansko, umesto na versku nastavu, ali ako se takav nađe i savata, dužan je da odgovara pred državnim organima, ne pred patrijarhom, „braćom arhijerejima i predstavnicima drugih crkava.“
Po svemu sudeći, patrijarhu je informaciju o antiverskonastavnim direktorima dostavila ista obaveštajna služba (imena poznata redakciji, neka i autoru) koja mu je onomad - na opšte uveselenije i sprdačinu regionalne štampe - uvalila dubaru o snajperskoj sačekuši na Cetinju.
Jedna od nekoliko kardinalnih grešaka Zorana Ðinđića bila je to što je - sovjetima zdravog razuma uprkos - uveo veronauku. To je, da ne bude zabune, uradio iz računice. Da bi smirio crkvene duhove. Da mu je računica bila bez krčmara, saznao je tek kad je ubijen. Kad mu je Amfilohije „poručio“ da je poginuo od mača, jer se mača latio.