Pevačica Zorana Pavić otkrila je sa čime se sve borila kroz svoju dugogodišnju karijeru.
Ona je priznala da je svojevremeno bila i depresivna.
- Ne mogu da kažem da nisam. Ne depresivna, nego ne znam kako sam preživela jedan period, zato što nisam mogla da radim. Nisam baš ništa mogla da radim, bila sam prikovana za kuću. Ništa tužnije, zamisli nekog ko je dobar fudbaler, i taj dobar fudbaler gleda fudbal i tako bi da istrči na teren, a ne može. Ne znam kako sam to preživela, to sam tako nekako zaturila i poturila u neki folder da što pre zaboravim. Zato što zaista mislim, nije fraza, iako izgleda kao nešto da to zazvuči, ja zaista ne mogu da zamislim život bez muzike. Onog momenta, nadam se da do toga neće ni doći, ali ako bi morala da prestanem da se bavim muzikom, umrla bih- kaže pevačica u emisiji "Goca šou" na K1 televiziji i dodaje da je jedno vreme imala i želju da bude glumica, ali da je opet muzika njena najveća ljubav.
- Jedno vreme sam bila i u grupi Bate Miladinovića i daleko od toga da me nije privlačila gluma, ali je muzika moja prva ljubav. Kasnije sam čak i otkrila, pošto sam konkurisala bila na Novosadskoj akademiji za glumu i uspavala sam se. To liči na mene. Znaš kako sam pomislila iako sam bila mnogo mlađa, iako smo i sada šećeri, ovo je neki znak od Boga, da ja to ne treba da radim. Sa obzirom da sam imala prilike kada mi je brat snimao “Boška Buhu“, onda zajedno sa ujnom sam išla u Bijelo Polje i prisustvovali smo snimanju i onda je meni to bila čarolija. Mislila sam ajde to nešto kroz glumu, pa mi je sve prijalo, gluma, pa da nekako pevam. Prestala sam, kada smo bili u radiju Beogradu, gde su držani časovi, jedna od vežbi je bila da se svi skoncetrišemo i da zaplačemo. Meni to na tri, četiri, moja mama kaže “tek sam tada shvatila koji si ti folirant“. Mogu i sada da zaplačem, ali to neće biti iskrene suze, najgore su te iskrene, ali mogu. Pola sata plačem, suza, suzu stiže i ne mogu da kažem “čika Bato, ja pola sata plačem“, bilo mi glupo. Onako uplakana, spakovala sam se i otišla i nikada se više nisam vratila - ističe Zorana i dodaje:
Zorana je tokom života je imala različite odgovornosti, a ima i one koje dan danas vuče i zbog kojih pati.
- Za neke nevolje koje vučem, ima tome godina, koje su ostavile određene posledice, i neki krediti i da ne pričam, svi smo to prošli imaš određene odgovornosti. Imala sam slučaj, da ljudi koji vole moju energiju mi kažu "dobar čovek" i uvek se nekako postidim toga iako znam da mi je suština zdrava, da volim ljude i da imam tu empatiju i koliko ginem za prijatelje, najbliže, pa čak i za neke ljude koji mi nisu toliko bitni, ako nekome učiniš, sa druge strane će ti se vratiti. Imam neke odgovornosti koje još uvek nisam realizovala, i to u principu moju dušu muči, iako okolnosti nisu na mojoj strani, i to kada budem završila to je jedno ogromno vreme na mojoj duši i ne bežim od njega. Kada mi kažu ljudi "da li sam baš ja dobar čovek, kada imam neke odgovornosti". Onda mi je pomogao jedan duhovnik koji mi je rekao, "samim tim što ih doživljavaš kao svoje odgovornosti, vi ste kvalitetni". Postoje ljudi koji govore baš me briga, a ja zbog toga duboko patim patim. Sigurno su to neka iskušenja, život mi je uvek namestio, gde su mi želeli loše, samo se povučem- ističe pevačica i dodaje da je veruje i u energiju, sudbinu, i veoma u Boga.
- Vrlo verujem u Boga, odlazim i na hodočašća, ali nisam fanatik i kad se pomolim, pomolim se na neki svoj način. Smatram i pročitala sam da su bitne čiste misli, ne može da posti, a vamo je serijski ubica. Vrlo sam verujuća, u tom nekom zdravom smislu i dosta mi je to pomoglo u životu, energetski se očistim. Sa druge strane, verujem u pravdu, u univerzum, da ume da kaže “može“. Neko to malo banalno gleda, mlad čovek, a sada ga nema, kao što postoji bela i crna strana, postoji nešto što se zove sudbina. Negde piše da je neko trebao toliko da se zadrži ovde. Umem da priznam svoju grešku, ali mi je jako bitna komunikacija, koja je najvažnija u svim odnosima, ako nešto nije u redu treba da se ispričamo ko ljudi. Tamo gde je loša komunikacija, nema sreće. Izvinim se samo ako mislim da si kriva, ali ako ne mislim da sam kriva, samo ću reći ne razumem u čemu sam kriva - kaže ona i dodaje da kada oprosti, ne može da zaboravi, čak ni koleginicama sa estrade.
- Ljuta sam malo na sebe, jer oprostim, jednoj našoj koleginici sam oprostila, ali ne mogu da zaboravim. Uradila sam to zbog sebe, jer je žena i priznala grešku na kraju krajeva, koja nije bila mala u opšte. Godinama sam to nosila, jer je baš ružnu stvar uradila. Kada je dobila dete ja sam joj čestitala, ona je rekla da je veoma zahvalna, jer godinama nosi izvini. Iskreno sam joj oprostila, nema tu ili oprostiš ili ne oprostiš. Ljuta sam na sebe, jer volela bih da zaboravim, ako sam oprostila i ako smo prevažišli, što u opšte to pamtim. Kada se to dogodilo, nisam znala šta ću sa sobom, pa sam joj u ukrštenim rečima crtala brkove, sada mogu da čujem i njenu pesmu, to je dobro, ali prošlo je i dosta vremena.
Zorana je imala izuzetnu želju da smrša, te je bila spremna na sve, kako bi skinula 25 kilograma.
- Skinula sam 25 kilograma preko laserskog centra, ali bila sam puna vode, ali naravno ide i promene ishrane. Tog čarobnog štapića nema, ima tu operacija želuca, sužavanje, ali sve te varijante nisu dovoljne, mora čovek nešto i da uradi. Prilično sam ugrozila svoje zdravlje, kada 20 dana nisam jela ništa, toliko da sam na infuziji završila, to je bio momenat kada sam skinula dobar broj. Ali imala sam i zdravstvenih problema koji otežavaju, spazam, zadržavanje vode, hormonski poremećaj… Bilo je pokušaja, kada nisam ništa uspela, bila sam deset dana na javorovom sirupu, koji je dobar za detoksikaciju i za deset dana skineš deset kilograma. To mi je uspelo prvi put, ali drugi put za deset dana ja nisam skinula ništa, to je toliko deprimirajuće i jezivo. Organizam se bori, vidi šta nam ova radi, dozvoljeno je jednom godišnje da se praktikuje, a ne kao ludak kao ja. Jedan doktor mi je rekao "dobro si preterala", jer sam 10 dana jela samo živ limun i spržila sam želudac. Međutim, oporavljam ga, došao je na svoje, a ja sam došla do željene težine- ističe Zorana, i dodaje da i nije bila neki ljubitelj osobe koja voli da vežba.
- Jako mi je bilo važno da mi ne odu ti ženski atributi. Radila sam vežbe, sve je išlo u tom pravcu, iako sam bolesno krenula, da na zdrav način dođem do onoga što sam želela. Pritom nisam neka Džej Fonda, ja stvarno ne volim da vežbam, radim neke vežbe zaista, ne želim da minuli radi upropastim. Imam neki tegić koji radim za zadnji trap i neku trakicu. Sada ulazim u pantalone iz srednje škole i to zdravlje je prevashodno. Volim da vidim i lepu ženu i da je pohvalim, ali ja sam sebe umela da nosim, nije da sam bila zadovoljna, ali zaštitni znak mi je to dozvolio, ako imaš samo fizički izgled, u ozbiljnom si problemu i strahu, u suprotnom ti to umeš da nosiš, ako imaš duh, energiju i na kraju krajeva dobar si u svojoj profesiji. Preterano korišćenje filtera je veoma loše, pa čak sam i protiv onih nedeljnika gde je sve lepo i bajno, pa nije. Ljudi su u braku pa se posvađaju. Ubaciš ljude u posebnu depresiju, on pogleda i kaže “kakav ja život živim, vidi ovu princezu“. Onda kreneš i ubijaš samu sebe, sve žene vole lepo da izgledaju, samo ne preterati sa tim da to bude neka nerealna slika.
Pavićeva ističe da je njen ljubavni život izuzetno turbulentan i da je i te kako luda u ljubavi.
- U mom emotivnom životu je toliko turbulentno, da kada se završi emisija nikad ne znam da li ću biti u vezi ili ne, još ako ide emisija uživo, to saznam sutradan. Nije dosadno, uzbudljivo je. Vreme će pokazati da li sam zadovoljna jer i sama mogu da budem srećna. Trenutno više zračim zbog posla, jer ja sam srećna kada radim. Ovo ostalo u šta sam sigurna je da univerzum reši, kad šta treba da se dogodi. Mogu da funkcionišem samo u nečemu što se zove luda u ljubavi, ja ne umem umereno da volim i pristajem onda i na posledice toga, jer tu nikad nemam mira.
Kurir.rs/K1