Za vreme rata u Bosni i Hercegovini tokom raspada SFRJ, Joka Milovanović iz Lopara je izgubila tri sina.
Najmlađi sin Tripun imao je 21. godinu kada je poginuo, a Miodrag dve godine više. Njih dvojica poginuli su u istom danu 1993. godine.
Dve godine kasnije, pred sam kraj rata, poginuo je i njihov najstariji brat Đojo.
- Odgajala sam ih u sirotinji. Othranila da me zamene, a ne da ih sahranjujem - kroz suze govori ova 87-godišnja starica koju život nimalo nije štedeo dok je, od jedne rudarske plate na škrtoj, planinskoj zemlji, podizala desetoro dece.
Bol za izgubljenim sinom isti je kod svake majke, bez obzira na veru i naciju, ali ne postoji prava mera kojom se može izmeriti bol majke koja je za kratko vreme sahranila tri sina.
- Sve me to razbolelo. Kako sam počela da kopam decu više ne mogu ni da jedem. Ništa više nije slatko, već gorko. Otkad sam sahranila njih trojicu, više ne pevam, samo kukam - sa grčem na licu jada se Joka koja kaže da joj više ništa ne treba, sem reči utehe.
Ranjenoj duši, reči utehe, često su potrebnije i dragocenije od bilo čega materijalnog. Nažalost, takvih reči sve je manje u ljudima, kao što je i ljudi sve manje u ovom raščovečenom vremenu.
Baka Joka kaže da je sve manje onih koji je obilaze, a sve više onih koji zaboravljaju.
- Moji sinovi, oči moje, Miodrag i Tripun, poginuli su u jednom danu, krajem maja 1992. godine na Majevici. Tripun je imao samo 21 godinu i bio je pred ženidbom, a iza Miodraga ostadoše supruga Dušanka i sin Siniša. Treći sin Đojo pogibe tri godine kasnije kod Mrkonjić Grada u četrdeset trećoj godini, pa mi još dvoje unučadi, Mirko i Mara, ostadoše bez oca - tuguje baka Joka dok prelistava album sa fotografijama svojih sinova.
Priseća se i svoje teške mladosti, kada je, više gladna nego sita, sejala kukuruz, pešačila kilometrima do vodenice da samelje vreću brašna, da ispeče proju i prehrani desetoro gladnih usta.
- Kuvala sam čorbu od divljih džanarika, koje bih zadrobila projom. Eto kako smo preživljavali... Danas živim od uspomena i sećanja na poginule sinove. Imam još četvoricu sinova i tri kćeri. Imam, Bogu hvala, mnogo unučadi i čak dvadeset petoro praunučadi - sa jedva primetnim osmehom nabraja baka.
Samo, kako kaže, želi da su svi oni zdravi.
- Meni više ništa ne treba, nemam nikakvih želja. Sve sam suze isplakala, guše me astma i tuga za sinovima... Jedino bih volela, ako bi to moglo, da imam na raspolaganju kakvo terensko vozilo, da, dok sam još živa, lošim makadamskim putem odem do groblja u Mirosavcima, da obiđem trojicu mojih sokolova - zaključuje neutešna starica.
(Kurir.rs/ RTS/ Megdan)