Kako je Sartid prodat Ju-Es stilu?

Kada je 31. marta 2003. godine slovačka kompanija „Ju-Es stil Košice”,koja posluje u sastavu američke korporacije „Ju-Es stil”, kupila „Sartid” za 23 miliona dolara, oslobođena je obaveza plaćanja dugova koje je smederevski gigant imao prema poveriocima

BEOGRAD - O Sartidu, gigantu koji je umesto čeličnih limova proizvodio ogromne gubitke počele su rasprave gotovo odmah po potpisivanju ugovora o prodaji ovog koncerna.

O sudskim odlukama, dokumentima, odgovornosti najviših državnih funkcionera i pravosuđa raspravlja se na svakih nekoliko meseci, a priča je aktuelizovana posle najave premijera i ministra policije Ivice Dačića da će Sartid biti prvi na spisku provera spornih privatizacija.

Kada je 31. marta 2003. godine slovačka kompanija „Ju-Es stil Košice”,koja posluje u sastavu američke korporacije „Ju-Es stil”, kupila „Sartid” za 23 miliona dolara, oslobođena je obaveza plaćanja dugova koje je smederevski gigant imao prema poveriocima.

Dugovi su tada, prema nezvaničnim informacijama, procenjeni na više od pet stotina miliona dolara.

Osim „Ju-Es stila” za kupovinu „Sartida” ozbiljno je bila zainteresovana i kompanija „LNM holdings”, koja je za godinu dana, od marta 2002. do marta 2003. godine, uputila više pisama tada najodgovornijima u srpskoj vladi.

U tim pismima „LNM holdings”obavestio je državne rukovodioce o svojoj nameri da kupi smederevsku železaru, investira novac u razvoj i tržište, ali i znatno poveća izvoz. Iz kompanije su ponuđene dve stvari o kojima predstavnici „Ju-Es stila”nisu želeli ni da razgovaraju – preuzimanje stečajnih dugova „Sartida” i realizacija socijalnog programa za zaposlene.

Amerikanci su uvedeni u priču 8. marta 2002. godine, potpisivanjem pisma o namerama o strateškom partnerstvu koje su potpisali tadašnji direktor „Sartida” Živomir Novaković, predsednik „Ju-Es stila Košice” Džon Gudiš i ministar Vlahović.

Potpisanim pismom, slovačka kompanija je stekla ekskluzivno pravo da pet godina upravlja proizvodnjom „Sartida” i ubira dobit, a da pri tom ne snosi nikakvu odgovornost za eventualno loše poslovanje. Takođe, ova kompanija dobila je pravo i da, u slučaju prodaje „Sartida” nekom drugom, još sedam godina upravlja železarom.

Naredni potez povukao je Trgovinski sud u Beogradu koji je 30. jula 2002. godine doneo rešenje o stečaju smederevske železare. Za stečajnog upravnika „Sartida” imenovan je Branislav Ignjatović. Nezvanično se tvrdilo da je on kum sa Nemanjom Kolesarom, tadašnjim šefom kabineta premijera Đinđića.

Posle izvesnog vremena, Ignjatović je predložio stečajnom veću da se „Sartid” proda neposrednom pogodbom sa „Ju-Es stilom”. Tadašnji ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić, u izjavi za jedan beogradski dnevni list, tvrdio je da je „cela priča u vezi sa „Sartidom” vođena iz kabineta premijera.

Uvođenjem „Sartida” u stečaj, preduzima se naredni korak „smanjenje kupovne cene“. Mediji izveštavaju da železara loše posluje, da su joj dugovi izuzetno veliki, proizvodnja nikakva, a višak radnika ogroman, piše Politika.

TAGOVI