TATA, KAD ĆEMO DA IMAMO NAŠU KUĆU? Denići se iz košmara ne bude od 1999. Žive u baraki, plac imaju, ALI NE I DOM: Biće, ako Bog da
Više od dve decenije prošlo je od bombardovanja Savezne republike Jugoslavije. Svoj novi dom moralo je da nakon rata pronađe mnogo porodica sa Kosova i Metohije. Malo je onih koji su uspeli da se snađu i da stanu na noge. Više je onih nažalost koji i danas žive u uslovima nedostojnim čoveka. Jer barake i kolektivni centri i dalje su naša i njihova realnost.
Nekada privremene radničke barake. Danas stalni smeštaj za izbegličke porodice sa Kosova i Metohije. Tako blizu beogradskog naselja Banjica. A opet tako skrajnute od očiju svih. Da ne smetaju.
- Ovo su barake ovde, ovo je najveća baraka, ima još četiri koje su manje. Mi smo bili u jednoj manjoj i ta baraka se zapalila pre 7 godina gde sam ja bio. Od te barake sam prebačen kod partizanovog stadiona, tu me opština prebacila i tu je bio smeštaj sa dve porodice - priča Nebojša Denić.
Ovako Nebojša u tek nekoliko rečenica počinje priču o svojoj porodici. Njihova borba nije prestajala. Ona se 1999. godine samo premestila iz Kosovske Kamenice u Beograd.
- Ja sam bio privatno u Resniku neko vreme, pa sam bio u nekim barakama isto u Resniku i onda sam se prebacio ovde na Banjici. Ovde sam 20 godina - kaže Denić.
Sa suprugom i dvojicom sinova Nebojša živi u baraci koja je odavno trebalo da se ruši. Jer nije predviđeno da u njoj ovoliko dugo neko živi.
- Pa nije predviđeno, ali tu smo. Tu sam sa porodicom, sa ženom i decom i tako. Bolje nemamo i nemamo kud. Jeste li pokušavali nešto? Nismo pokušavali zato što nemamo para. Ja radim za neki minimalac, to je vrlo mala para. Imam dvoje dece i to je jedva za život i za hranu nam izlazi iskreno - ispričao je svoju tužnu priču Nebojša.
- Borim se. Radim u crkvi Svetog Marka, tamo sam već 10 godina. Primljen sam za stalno i od toga živimo nas četvoro. To je minimalac, ali ne žalim se. Najgore nam što nemamo smeštaj. Taj plac imamo, ali nemamo s čime da gradimo, da radimo - kaže Nebojša.
Koliko mu je plac neka vrsta sigurnosti, toliko je i teret. Jer zbog toga što ima imovinu na svoje ime ne ispunjava uslove ni za kakvu vrstu pomoći od države. Mi smo sa njim otišli i do placa u Mirijevu, gde se nada da će nekada moći da napravi svoju kuću.
- Ovde je taj plac. Lepo izgleda, to sam dobio od sestre, 2 ipo ara za mene i 2 ipo za nju. I kaži mi o čemu ti maštaš? Maštam kad bi mogli da napravimo bar jednu sobicu za moju decu i ženu. Neka je i šupa ali samo da sam na svoje. Inače sam u problemima velikim.
U povratku pokazao nam je i mesto gde je nekada živeo. Nesreća nikada ne ide sama i već je u jednoj baraki cela porodica preživela stravičan požar.
- Evo gde smo živeli pre 6 godina. Tu smo bili u ovoj prostoriji pa se to zapalilo i videli ste sada gde smo i kako smo. I ovo je bilo u lošem stanju. Zapalile se instalacije, to je bilo oko pola 3 noću kad smo mi spavali. Dobro smo izvukli živu glavu. Najteže je bilo kad je izbio požar. Posle požara sve mi je izgorelo. Nisam imala ni decu da presvučem, nisu bili dobri uslovi, a oni su bili mali, ovaj mlađi je imao 6 meseci. A iz požara nismo spasili skoro ništa - rekla je Jasmina Denić, Nebojšina supruga.
Pre 23 godine niko od njih nije ni slutio šta im se sprema. Više od dve decenije oni ne mogu da se probude iz ružnog sna.
- Nismo se nadali. Tako je ispalo, onda su krenuli Šiptari dole da ubijaju po selima, ja sam morao da se povučem jer sam bio i na ratištu. Nije bilo bezbedno i morao sam da se povučem za Srbiju. Prebacili se ovde, evo i dan danas smo ovde. Ali je bezuslovno, imamo dve prostorije i to loše, curi nam, prokišnjava. Loši su krovovi, loši plafoni i tako.
Dva sina već su krenuli u osnovnu školu. Sa odrastanjem dolaze i pitanja. Na koja roditelji uglavnom nemaju odgovor. Ili se prave da ih ne čuju.
- Pitaju kad će da imaju svoju sobu, dvorište. Traže psa, a mi nemamo uslove ni za nas a kamo li za psa. Pitaju, jer njihovi drugari u školi sve imaju, oni o tome pričaju, upoređuju, da postavljaju često pitanja. Kažu tata kad ćemo da dobijemo kuću. To je najteže roditelju. A ja ne znam šta da im kažem, kažem biće sine. Lažem ih biće, biće nekada daće bog.
Sa jednom platom jedva uspevaju da kupe i najosnovnije. Jasmina je prestala da traži posao, jer je od rođenja obolela od dečije paralize.
- U skorije vreme ne, jer imam taj problem od rođenja i decu vodim u školu. Suprug radi, a ja sam kući, vodim, dovodim i tako. A kad bi se nešto otvorilo uklopili bi se nekako.
Naravno, barake su dotrajale i strahuju da će i ovde izbiti požar. Zato svakodnevno moraju da paze na struju i na instalacije.
- Kad se priključe svi onda imamo problem sa šporetom, frižiderom. Moraju neke stvari da se isključe da bi uključili šporet. Ili da isključimo ta peć da bi uključili šporet ili bojler. Uklapamo se tu - kaže.
Uklapanje. Tako bi možda mogla da se opiše izbeglička sudbina ovih ljudi. Samo što su u toj igri oni slagalica koja se nigde ne uklapa.
Ceo prilog o pordici Denić pogledajte u VIDEU ISPOD:
Kurir.rs
Bonus video: